Čovek koji je stavio Srbiju pod mišku i tretira je kao svoje vlasništvo do sada je i hvaljen, ali bogme i kritikovan, iz svih mogućih uglova i sa svih zamislivih pozicija na svetonazornoj, ideološkoj, vrednosnoj, kulturnoj skali, ali nije mi poznato da je do sada (ako sam nešto propustio, skužajte) njegov bizaran i zastrašujući slučaj pretresan iz specifično feminističkog ugla. Ili jeste, ali parcijalno, u vezi s konkretnim “incidentima”, ali njegovo vladanje i ukupno ponašanje u javnom prostoru nije razmatrano kao nešto što je u potpunosti i ukupnosti neodvojivo od fenomena toksičnog maskuliniteta.

E pa, i to se desilo. Na “Peščaniku” se pojavio tekst Ane Jovanović “Pravi toksični muškarac”, koji srdačno i srčano preporučujem vašoj pažnji. Nema ni smisla ni potrebe da vam ga ovde prepričavam, ali ono što sledi do kraja ove kolumne možete smatrati “spin ofom”, pošto je autorka odškrinula jednu temu kojoj bi se mogli posvetiti silni tomovi. Inspiracije tj. građe ne bi vam ponestalo nikada.

Aleksandar Vučić ušao je u naše živote kad nam je bilo najteže, i potrudio se da nam ih dodatno zagorča koliko god je mogao. Ušao je kao neka vrsta političkog ratnika – zapravo bukača i agitatora sa bezbedne distance – za “nacionalnu stvar”. To je, dakako, bilo neodvojivo od zalaganja za ultrakonzervativne i patrijarhalne vrednosti, i u tome momak sa Novog Beograda, odličan student “urbanog” izgleda i (donekle) manira, nije imao ni mere ni granice, o stidu da i ne govorimo. Toksičnost koju je od početka isijavao bila je i ostala najuže povezana sa opscenim nasiljem svake vrste. U toj je otrovnosti koren i uzrok njegovih čuvenih “sto Muslimana za jednog Srbina”, “sigurne kuće za Ratka Mladića” i koječega drugog; ono što je, međutim, manje primećeno jeste da je Vučić isti nasilni patrijarhat emanirao i izvan političke pozornice u užem smislu reči. Možda najšokantniji primer te vrste bio je intervju, dat negde u vreme dok je “tavorio” u opoziciji (tj. u intermecu između boravka na vlasti kao radikal i boravka na vlasti kao naprednjak) a u kojem je, ne bez mužjačke gordosti, pričao da njegova tadašnja supruga mora da od njega traži dozvolu da ponekad (ne često, da se ne razmazi) izađe u grad s prijateljicama. Pa ako zatekne Gospodara u dobrom raspoloženju i ako mu se umili, možda i dobije dozvolu…

Ništa neobično za kućne tirane, naravno. Vučić se razlikuje od drugih samo po tome što mu je uspelo da od cele Srbije napravi svoju “kuću”, gde Ženskadija i Dečurlija – a to smo u ovom slučaju svi mi, bez obzira na pol i uzrast – ima da zortuju od njegovog basiranja i besiranja. Ali ako budemo dobri i poslušni i ne suprotstavljamo se njegovom bespogovornom autoritetu, pomaziće nas on i darovaće nam veliku čokoladu s lješnjacima, mek je on u duši, kao i svaki naizgledni grubijan…

Šalu na stranu. Istorija ove toksičnosti je “predjavna” i pretpolitič(ars)ka, nije tek tako pala s neba. Svima su nam već na nos izašle priče o Vučićevoj mladosti provedenoj u huliganskim navijačkim bandama – to jest u jednom od tipičnih uzgajališta toksičnog maskuliniteta u savremeno doba. Dobro, neko bi – odviše popustljivo – rekao “mladost ludost”, ali ovaj tužni lik je i u šestoj deceniji života i dalje javno i glasno ponosan na svoje huliganske dane.

Gore od toga – uvek ima gore – jeste što je recentno javno delovanje nesrećnog predsednika ove srećne zemlje do srži obeleženo kulturom verbalnog nasilja i pretnje nasiljem, čega je sastavni deo i kurčevito paunisanje i hvalisanje svojom (u praksi, doduše, nikada na iole ozbiljno iskušenje stavljenom) superiornom odvažnošću i snagom, fizičkom i mentalnom. Vučić će, dakle, pozvati na boj pesnicama opozicione lidere, jasno im poručujući da će sve da ih prebije kao volove u kupusu i poslaže ih na gomilu kao trupce; on je, uostalom, po vlastitom nezaboravnom priznanju, u onim za njega neprijatnim postpetooktobarskim danima očas posla premlatio cca pola tuceta (beše li) “narkomana” koji su ga nešto provocirali… Ali,osim što je najjači baja posle Čaka Norisa, Vučić je i prirodno genijalan. Iako i sam kaže da se ne bavi ozbiljno šahom, sasvim ozbiljno tvrdi da bi pobedio sve političke oponente u jednoj velikoj simultanki, i čak bi im dao fore šta god im ustreba. Ukratko, Aleksandar Vučić u svojim je očima i po svojim mnogo puta javno izricanim rečima neka vrsta skromnog natčoveka, i to samo zlobnici i neprijatelji Srbije mogu da negiraju.

Sve ovo, i mnogo toga što nije stalo u ovaj tekst, otkriva zapanjujuću ljudsku nedozrelost i kolekciju veoma ozbiljnih kompleksa, ali i ogrezlost u kulturi toksičnog maskuliniteta najprimitivnije vrste. Nema sumnje da se nekima to dopada i da on računa na njihovu podršku, ali bilo bi odviše jeftino sve ove vučićizme pripisati pukoj političkoj računici. Neke stvari se ne mogu “odglumiti”, a i da mogu, moralo bi se pre ili kasnije izaći iz uloge. Vučić, međutim, nema gde da izađe, sve što je on unutra, napolju je ledena pustinja, kao na Plutonu; daleko je sunce! Valja i o tome misliti ako želimo da se ogrejemo.