Kolumna

Navigator

Sanjaju li Bitlsi električne ovce

Najpre o muzici. Iako jesam strepeo, sada mogu mirno da kažem da je za mene pesma Now and then poslednja prava koju su Bitlsi objavili u karijeri, odlična. Zaokružuje njihov opus na najbolji mogući način i jedini razlog zašto, verovatno, neće biti mnogo onih kojima će to biti omiljena pesma Bitlsa jeste što je objavljena u neobično vreme i na još čudniji način. Izostaće emotivna veza neophodna da bi vam neka pesma baš, baš prirasla za dušu. Ali, to je za ovu priču manje bitno.

Pravo pitanje je da li je ovo zaista poslednja pesma Bitlsa ili prva koja je nastala uz malu pomoć prijatelja – veštačke inteligencije. Onda i sad je snimljena na analognoj kaseti (Džon Lenon i klavir, 1979), dodat je isto takav gitarski solo (Džordž Harison, snimljen pre gotovo tri decenije), a ostalo je urađeno digitalnom tehnikom ovih dana. Miks, takoreći, ondašnjeg i sadašnjeg vremena. Takav je i video koji prati pesmu, digitalnom tehnikom uz asistenciju veštačke inteligencije izvučen je maksimum iz filmskih traka s kraja šezdesetih dok je liverpulska četvorka još mogla da se zatekne u istoj prostoriji.

Vredni algoritmi uskoro bi mogli da propuste kroz šake sve što su Bitlsi ikada snimili, pa i ono što su snimali solo posle raspada grupe. Na osnovu toga mogli bi da naprave model kojim bi se simulirale nove pesme. Ako je potrebno, mogao bi se uračunati uticaj panka, hip-hopa, čega god. I jedini problem je ako bi krajnji proizvod zvučao dovoljno bitlsovski i prijemčivo za publiku. Ne bi se te pesme mogle pripisati pravim Bitlsima, ali bi u sebi imale njihovu kreativnu osnovu. Sve dalje je stvar marketinga.

Zašto tu stati? Zamislimo da veštačka inteligencija prouči sastav stradivarijus violina i smisli način da ih sintetizuje, ne nužno iz drveta. Da li bi nekom violinisti smetalo što ne svira “pravu stvar” ukoliko bi iz tog sintetičkog proizvoda dolazio podjednako dobar zvuk, a za jedan promil vrednosti pravog stradivarija?

Za desetak dana, na festivalu fotografije “Vizualizator”, jedna od tribina biće posvećena upravo veštačkoj inteligenciji i njenom uticaju na fotografiju. Preambulno pitanje je da li se proizvod veštačke inteligencije uopšte sme nazvati fotografijom ili taj naziv može da se koristi samo za ono što je nastalo korišćenjem objektiva, odnosno za rezultat svetla propuštenog kroz staklo na film ili kompjuterski čip? Povod je ovogodišnji Sonijev konkurs za fotografiju gde je žiri “prevaren” slikom koju je sintetizovala veštačka inteligencija, što je autor pošteno priznao i odbio nagradu. Namera mu je bila da upozori na opasnost koja nam preti.

Ali takvom poštenju ne možemo se nadati u medijima ukoliko se ne utvrdi standard po kome se sintetizovani prikaz ne sme nazivati fotografijom ili snimkom, inače je svaka ideja dokumentarnosti sahranjena. Izazov će biti prevelik i prejeftin. Možda bismo mogli da nađemo i dobro opravdanje, recimo da slike iz Gaze, gde sada nema interneta, pa da nam ih neko pošalje s telefona, da kompjuter napravi, na osnovu Gugl mapa ili nekih ranijih slika korigovanih dojavama, šta je sada sve srušeno i koliko je nastradalih.

Ako takva slika podstakne ispravnu akciju, ako violina svira podjednako dobro, pa i bolje, ako nam pesma “AI Beatles”-a lepše legne, treba li da se ograničavamo? I da li su ova pitanja retorička?

Iz istog broja

Arhiva nedeljnika Vreme>

Pogledajte arhivu