Opozicija i civilno društvo imaju značajne potencijale kada je u pitanju mobilizacija birača i njihovo informisano učešće na izborima. Međutim, u ovdašnjim predizbornim kampanjama taj potencijal ne može da dođe do izražaja. Razlog tome je što je na delu jedna krajnje nefer borba čiji uzrok nije samo to što imamo autoritarni oblik vladavine. Autoritarne vlasti mogu da padnu, i uvek su i padale, u nefer okolnostima. Nema tog autoritarnog vladara koji je obezbedio poštene izborne uslove pre nego što je izgubio vlast. Imamo primer i u Srbiji devedesetih, čak i u medijskom mraku (Pink je postojao i tada, RTS je bio gori nego danas, a novinari su nestajali preko noći), uz izbornu krađu (opet, 1996. vlast je priznala gubitak lokalnih izbora posle protesta) i slabu opoziciju (mnoge rasprave oko broja kolona do DOS-a, zatim SPO ludosti, polubojkoti, “sedenje na rukama ceo dan da bi se za nekog glasalo”, preletači…) – i vlast je pala.

Šta pravi razliku u odnosu na taj period? Upravo uloga međunarodne zajednice. Važno je reći da nisam pobornica teorija zavere, niti delim uverenje da je Srbija nebitna u geopolitičkim igrama velikih sila. S druge strane, verujem da je svet, usled procesa globalizacije, veliki sistem spojenih sudova, što nam je nedavno dokazala i pandemija korona virusa. Promena uloge međunarodne zajednice i u međuizbornom, a pogotovu u izbornom periodu, posledica je opadanja demokratije globalno, kao i površnosti aktera na međunarodnoj sceni zbog previše informacija, brzog razvoja situacije i nemogućnosti dugoročnog sagledavanja posledica. Parafraziraću Bajdenovu izjavu iz juna meseca: svet je na raskršću, svaka odluka koju donesemo danas određuje svet u kome ćemo živeti, tačnije, ako pri 90 km na čas skrenemo oštro udesno, nećemo se na isti put vratiti ni za dve decenije. Za razliku od devedesetih, kada je međunarodna zajednica bila nepokolebljiv zagovornik demokratije, naročito u euforiji posle pada Berlinskog zida, sada se nosi sa nesnalaženjem u očuvanju i izgradnji demokratije u svojim dvorištima.

Postoji opšteprihvaćena teza, nažalost i od međunarodne zajednice, da izjave ambasadora stranih država koje podržavaju slobodne medije ili zaštitnike ljudskih prava predstavljaju mešanje u unutrašnje stvari države. Upravo je suprotno – međunarodna zajednica, u svojoj demokratskoj nemoći ili nesposobnosti, održava stranke na vlasti, ne praveći razliku između saradnje sa državom i nekritičnosti prema stranci na vlasti i njenim postupcima.

KVAZIDOMETI KAO IZBORNA MUNICIJA

Javna kritika donošenja represivnih i nedemokratskih zakona koju bi izrekla međunarodna zajednica ne čuje se. Veoma često neformalan odgovor diplomata glasi: “Mi to kažemo iza zatvorenih vrata.” Takođe, još češće smo u prilici da čujemo pohvale, čak i čestitke prilikom donošenja takvih zakona. Francuski predsednik Makron doveo je u zvaničnu posetu Srbiji direktora Euronewsa i objavio da će ta kuća prodati licencu Telekomu Srbija. Zakon u Srbiji, kao i važeća medijska strategija, izričito je zabranjivao da preduzeća u vlasništvu države budu vlasnici medija. Međunarodna zajednica je to ignorisala. Brzo nakon posete plan je implementiran, a Euronews od tada radi u Srbiji. Užurbanim promenama medijskih zakona u poslednjih nekoliko nedelja takvo rešenje je i usvojeno u Skupštini, čime je Makronov postupak legalizovan. Pre samo desetak dana Ursula fon der Lajen ne samo da nije imala problem sa tim što promena zakona nije u skladu sa usvojenom medijskom strategijom, već je izjavila: “Što se tiče slobode medija, vi ste upravo završili važne reforme usvajanjem Zakona o elektronskim medijima i Zakona o javnom informisanju. Čestitke na tome, i sada to treba da sprovedete i da nastavite da radite na tome.”

Što se tiče primene ostalih ključnih strategija i zakona države Srbije, nema je. Dovoljno je samo da pogledamo godišnje EU izveštaje o napretku Srbije. U njima se pominje oko četiri stotine zakona i strategija, dok se samo za desetak kaže da se zaista i primenjuju. Nažalost, građani Srbije, kada odlučuju za koga da glasaju, ne čitaju izveštaje, već slušaju šta kaže međunarodna zajednica.

Američki ambasador je nedavno dao intervju za Glas Amerike, sa ključnom porukom: “Naša politika je ispravna – bez obzira na to da li je uspešna.” Nemušto je objasnio razlog za promociju TV Pinka izjavivši da je vlasnik Pinka rekao ono što Amerika želi da čuje – ukratko, Srbija na Zapadu – i da je to morao da podrži. Nije ga se ni ticao sveukupan negativni uticaj ovog državno-kontrolisanog medija na stanje demokratije u Srbiji. Razumem politiku pohvale kada se nešto dobro kaže, mada je i to besmisleno ako reči ne prate dela, ali ako takva politika nije praćena ukazivanjem na loše strane, dobijamo – punu podršku autokratiji. Na kraju, kada je reč o ideji “ispravnosti neuspešne politike”, na tome bi veoma brzo pala bilo koja demokratska vlada.

Podrška autoritarnim vlastima nastavlja se i tokom predizbornog perioda, što ima daleko veće posledice. Od početka procesa pridruživanja Srbije Evropskoj uniji civilno društvo ukazuje na to da vlast otvaranje poglavlja predstavlja kao ogroman pomak u integracijama i sopstveni uspeh. Naravno da je Evropska unija toga svesna, ali svojom politikom štapa i šargarepe – oko koje smo se više svi pogubili, jer izgleda kao da nas biju šargarepom, a štap jedemo svaki dan – veruje da je dobro nekad nagraditi stranku na vlasti da bi nastavila evropski put. U “nastavak evropskog puta” neću ni da ulazim, jer svako ko prati razvoj vladavine prava, stopu korupcije i kriminala, stanje ljudskih prava u Srbiji u poslednjih deset godina zna da smo na pravom putu, ali idemo u pogrešnom smeru. Problem je što ove kvazidomete, poput otvaranja poglavlja, stranka na vlasti koristi kao deo izborne kampanje. Na primer, uoči izbora prošle godine, a tokom masovnih ekoloških protesta i blokada puteva, Evropska unija je odlučila da otvori klaster 4 koji se bavi životnom sredinom i energetikom. “Otvaranje poglavlja je veoma dobra vest za Srbiju i njene građane, kao i za ceo Zapadni Balkan. Poslata je snažna poruka posvećenosti pridruživanju Srbije Evropskoj uniji”, rekao je evropski komesar za proširenje, a sličnu izjavu je dala i Ursula fon der Lajen.

STRANI VOLONTERI U PREDIZBORNOJ KAMPANJI

Ne treba ni previše pratiti situaciju da bismo videli da su sva pitanja međunarodne zajednice oko umešanosti srpske vlasti u događaje u Banjskoj zamrla od trenutka najave izbora, čak ne ni raspisivanja. Očigledno je da samo treba reći magičnu reč “izbori” pa da međunarodna zajednica promeni svoju politiku. Kada pogledamo koliko puta smo od 2012. imali prevremene izbore, jasno je i zašto se raspisuju: tokom izbora sve se može i međunarodna zajednica ne pita ništa. S druge strane, često i personalno pomaže stranci na vlasti učešćem u nedozvoljenoj funkcionerskoj kampanji. Uzećemo primer poslednjih izbora u Srbiji, održanih 3. aprila 2022. godine. Na prvo guglanje, bez detaljnog istraživanja, predsednik Srbije Aleksandar Vučić se uoči izbora sastao sa državnim ministrom za energetiku Ujedinjenog Kraljevstva (3. mart, razgovarali o jačanju bilateralne saradnje), ministarkom spoljnih poslova Nemačke, specijalnim izaslanikom Nemačke za Zapadni Balkan, ambasadorom Nemačke u Srbiji (11. mart, “redovna” poseta Balkanu), sa Viktorom Orbanom (19. mart, vozili se brzim vozom), sa predstavnicima Kvinte (22. mart, tražio i dobio sastanak radi hitnih konsultacija), sa ministrom odbrane Italije (29. mart, došao čovek onako)… Strani funkcioneri volontiraju u predizbornoj kampanji vladajuće stranke samo zarad obećanja o miru i stabilnosti.

Ove se činjenice moraju izreći jer demokratija ne trpi licemerje – pragmatizam se ne sme mešati sa licemerjem – što ne znači da više nije moguće osigurati promenljivost vlasti u Srbiji, kao osnovnog demokratskog principa. Građani Srbije, na protestima protiv nasilja, na ekološkim protestima, na protestima “1 od 5 miliona”, na protestima protiv diktature, pokazali su da ne žele život u društvu bez vladavine prava i osnovnih prava svakog građanina, u zemlji gde su korupcija, kriminal i nasilje vrednosti koje se promovišu. Važno je samo popisati šta sve utiče na nefer izborne uslove, da bismo znali protiv čega se borimo i, u skladu s tim, da bismo se na tu borbu pripremili. Znamo za šta se borimo: za evropske vrednosti (i ovde i u okviru EU), za osnovna ljudska prava, za slobodu, pa makar je svi na međunarodnoj sceni zaboravili. Verujem da to zna i međunarodna zajednica, samo je treba podsetiti.

Na kraju, na pitanje o tome zašto ovaj tekst ne govori o negativnom uticaju Rusije, Kine ili Ujedinjenih Arapskih Emirata na demokratiju u Srbiji, odgovor je jasan, barem u odnosu na trenutno stanje: od pomenutih aktera očekujem da ruše demokratiju, a od promotera demokratije očekujem da je grade. Ukoliko je svi rušimo, možemo od nje odmah i da se oprostimo.