Kada razmišljamo o savremenim pozorišnim festivalima u našoj zemlji, uvek se nameće pitanje za koga se pravi festival i kome je namenjen, jer u zavisnosti od toga kome je festival namenjen, jedna ista predstava može biti i sasvim uspešan repertoarski potez i promašaj. Ovu ideju pokušaću da objasnim na primeru ovogodišnjeg 28. Jugoslovenskog pozorišnog festivala – Festival bez prevoda u Užicu.

Ovogodišnji selektor festivala bio je Zoran Stamatović, dugogodišnji direktor NP Užice i dugogodišnji koselektor Festivala (do prošle godine selektor festivala bio je kritičar Bojan Munjin). Jugoslovenski pozorišni festival konceptualno ima za cilj da u Užicu okupi pozorišne ansamble iz regiona uz uslov da je moguće igrati predstave bez prevoda (Srbija, bez mađarskih pozorišta, Hrvatska, Crna Gora i Bosna i Hercegovina). Sa formalne strane, selekcija je i ove godine opravdala koncepciju Festivala – imali smo prilike da vidimo predstave iz Beograda, Zagreba, Sarajeva i Podgorice. No, suštinski, ovaj festival je već godinama unazad festival namenjen pre svega užičkoj pozorišnoj publici koja želi da vidi značajnija tj. poznatija pozorišna ostvarenja. Zato je Stamatović na festival pozvao četiri poznate i hvaljene beogradske predstave: Deca i Očevi i oci Narodnog pozorišta u Beogradu, Edip Jugoslovenskog dramskog pozorišta i Otac Ateljea 212. Ove predstave su privukle najveću pažnju publike jer su one još od premijere jako dobro medijski praćene i imale su uspeha kod publike u Beogradu. Istovremeno, tri od četiri predstave najtačnije odgovaraju sloganu ovogodišnjeg festivala “Šta misliš o svom ocu?” Predstava Edip se bavi istragom o oceubistvu, Očevi i oci o porodičnim odnosima u tri generacije očeva i sinova, a Otac o fenomenu demencije iz perspektive oca o kome se brine kći. Jedino u predstavi Deca nema direktnog spominjanja očeva, već oni implicitno postoje kao (ne)stabilni oslonac odrastanja dece. Iako svaka od ovih predstava zaslužuje posebnu pažnju, u ovom tekstu nećemo se njima posebno baviti iz jednostavnog razloga što smo o njima već pisali kada su održane beogradske premijere. U Užicu su izvedene sa profesionalnom pažnjom i usredsređenosti tako da su zadržale svoj visok kvalitet. Pažnju ćemo usmeriti na predstave iz regiona o kojima nismo pisali do sada, a to su Naš razred Gradskog dramskog kazališta Gavella iz Zagreba, Ivanov Narodnog pozorišta Sarajevo i Nesporazum Crnogorskog narodnog pozorišta iz Podgorice.

TADEUŠ SLOBOĐANEK: NAŠ RAZRED – GRADSKO DRAMSKO KAZALIŠTE GAVELLA IZ ZAGREBA, REDITELJ JASMIN NOVLJAKOVIĆ

Komad Naš razred. Istorija u XIV časova poljski dramaturg Tadeuš Slobođanek napisao je 2008. godine. Komad je prvo izveden u Kraljevskom pozorištu u Londonu 2010. godine. Ova inscenacija je doživela veliki uspeh, a Slobođanekova drama se od tada igra u celoj Evropi (kod nas od prošle sezone izvedena u Narodnom pozorištu, u režiji Tanje Mandić Rigonat). Zasnovan je na istinitoj priči o tome kako su u Poljskoj, u jednom gradiću, građani Poljaci učestvovali u pogromu 1600 sugrađana Jevreja. Tekst je uzbudljiv jer govori o banalnosti zla koje eskalira kada se za to pojave povoljni uslovi. Lični povodi za učešće u nasilju su sasvim prozaični kao što je ljubomora, neuzvraćena ljubav, želja za osvetom… Ono što ovaj komad čini posebnim u odnosu na druge priče/drame o holokaustu je što on govori o sudbini i žrtava i dželata dugo godina nakon rata. U ovom komadu vidimo kako se život nastavlja uprkos svemu i kako taj život vuče strašne posledice koje se prelivaju i u naredne generacije. Reditelj Jasmin Novljaković je tekst drame skratio upravo u ovom delu. Jasno nam je da je to učinjeno zbog dužine predstave, ali je i šteta jer taj aspekt komada daje novi ugao posmatranja teme holokausta.

Novljaković insistira na minimalističkoj režiji – sve se dešava u školskim klupama koje poput lego kocki postaju materijal za izgradnju različitih scenskih prostora: krov kuće, kuhinjski sto, krevet, izba, predikaonica u crkvi, nadgrobni spomenik… Klupa zamenjuje i ljudsko telo, pa se po njoj snažno udara ili se njome treska. Ovaj minimalistički izbor sredstava bio je za reditelja način da se lako prelazi iz jednog prostora u drugi, a da se istovremeno stalno naglašava činjenica da su zločine činili školski drugari nad svojim drugarima iz klupe. Problem koji je nastao iz toga je kako prikazati nasilje. U drami ima jako mnogo opisa nasilja, a reditelj se opredelio da se i nasilje predstavlja kroz delovanje glumaca na klupe. Klupama se treska o pod, klupe se prevrću, po klupama se udara kao o ljudsko telo… No, imajući u vidu da se ovakvi postupci gomilaju, to kod publike izaziva kontraefekat – osećanje zamora, zasićenosti, pa i neprijatnosti. Treba istaći da su glumci pozorišta Gavella pokazali visok nivo kolektivne glumačke igre i uzornu artikulaciju u govornoj radnji.

A.P. ČEHOV IVANOV – NARODNO POZORIŠTE SARAJEVO, REDITELJ PAOLO MAĐELI

Paolo Mađeli je do sada više puta režirao Čehovljeve komade, ali, po njegovim rečima, ovo je prvi put da režira Ivanova. Ivanov je komad kojim počinje zlatni period Čehovljevog dramskog stvaralaštva. Lik naslovnog junaka Ivanova se ponekad naziva i ruskim Hamletom. On zaista povremeno čita Hamleta, ali suština njegovog problema je u frapantnom raskoraku između onoga što čini i onoga što oseća i taj raskorak ga na kraju vodi u samoubistvo. Paolo Mađeli je nastojao da ovaj komad pročita kao studiju fenomena dosade jer je smatrao da je jalova dosada od koje pate i sredina i glavni junak ono što generiše tragediju. Likovi obuzeti dosadom nastoje da je zatrpaju snažnim senzacijama kao što su gomilanje novca, kockanjem, ogovaranjem i usiljenim veseljem na ispraznim zabavama. Predstavljanje zabava na praznoj sceni rasipanjem konfeta, šljokica i novogodišnjih tračica deluje efektno i ukazuje na jeftini, lažni sjaj i unutrašnju bedu glavnih junaka. Glumci su nastojali da svoje likove oboje snažnom gestom i upečatljivom pozicijom tela. U tom smislu je efektna pojava Grofa koga igra Zijah Sokolović. On izgleda kao čovek koji je sav koncentrisan na svoje pokušaje da se izvuče iz bede, a onda u poslednjem trenutku kaže “Ne!” i ne oženi se banalnom, mnogo mlađom bogatom udovicom željnom titule grofice – Babakinom (Merima Lepić Redžepović). Glavni glumački postupak Maje Izetbegović kada igra mladu devojku Sašu koja pošto-poto hoće da se uda za Ivanova je da neprekidno udara glavom (kao u nekakav zid) u grudi muškog sagovornika. Ovaj postupak je u prvom trenutku efektan, ali se kasnije postavlja pitanje da li ona, na primer, ima isti odnos prema ocu (Ermin Sijamija) i Ivanovu (Aleksandar Seksan). To nemanje specifičnih, drugačijih glumačkih postupaka u odnosu prema Ivanovu odmaže Seksanu da od Ivanova napravi izuzetnog pojedinca u opštoj čamotinji. Dodatni problem je i to što ne znamo kakav je tačno njegov odnos prema Ani Petrovnoj (Amira Kapidžić). Voli li je bar malo? Oseća li grižu savesti? Šta ova izuzetna žena koja je srušila sve zbog njega oseća sada prema Ivanovu? Šteta je što nismo uspeli da kroz ovu predstavu odgonetnemo u čemu je tajna Čehovljevog lika.

ALBER KAMI NESPORAZUM – CRNOGORSKO NARODNO POZORIŠTE, REDITELJ DAMJAN PEJANOVIĆ

Komad Albera Kamija Nesporazum je primer egzistencijalističkog, filozofskog teatra. On je pisan u ratnom vihoru Drugog svetskog rata i za jedno scenskim mogućnostima siromašno pozorište, u kome bi akcenat bio na glumcu. U predstavi CNP-a rediteljski postupak je upravo suprotan. U predstavu su ubačeni video-radovi, igre svetlom i zvukom i teatar pokreta. Scenografija je od nekakvog providnog materijala, što daje dodatnu začudnost čitavoj predstavi. Svi ovi postupci predstavu čine vizuelno veoma atraktivnom, ali u suštini ne doprinose da se odgovori na pitanje šta je pravi uzrok nesporazuma u likovima koji je doveo do toga da su majka i sestra ubile sina tj. brata, već, naprotiv, odvlače pažnju i vode u pravcu slobodnih vizuelnih asocijacija. Stoga ova predstava odudara od svih drugih predstava u selekciji i najdalja je od onoga što je moto festivala – “Šta misliš o svom ocu?” Istovremeno, u nekakvoj drugačijoj selekciji, ona bi možda mogla da ima svoj smisao. U prilog toj tezi govori i činjenica da je reditelj predstave Damjan Pejanović dobio nagradu za režiju na 38. Festivalu internacionalnog alternativnog teatra FIAT ove godine.

U vreme kada nastaje ovaj tekst (utorak 7. novembar pre podne), festival još nije završen. Večeras se izvodi predstava Otac Ateljea 212 i žiri objavljuje nagrade. No, kakve god da su nagrade, to neće promeniti ukupan utisak o festivalu. Mnogo je veće pitanje šta i kako dalje, naredne godine. Da li festival može snažnije da integriše pozorišni region i na koji način to izvesti, a da užička publika i dalje bude zadovoljna?