Izašla je iz štampe knjiga Sa Cvejom posvećena životu i delu Branka Cvejića, jednog od najpoznatijih glumaca svoje generacije i najznačajnijih srpskih pozorišnih upravnika u ove prve tri decenije 21. veka. Naslov knjige sugeriše intimni ton pisanja, ali kada uzmete knjigu u ruke, vidite da iza toplog, intimnog naziva stoji ozbiljan rad i ambiciozna knjiga. Sa Cvejom nije samo knjiga o umetniku, već i o vremenu koje je taj umetnik obeležio svojim radom i životom.

Knjiga od oko 400 stranica sa fotografijama je koncipirana u deset velikih blokova – uvodno poglavlje, osam poglavlja koja prate Cvejićev životni i profesionalni put i deseto posvećeno napisima povodom Cvejićeve smrti i sahrane.

U uvodnom poglavlju Beka Vučo, urednica knjige, daje kraći tekst u kom iznosi razloge za nastanak ove knjige. Sledi tekst Srđana Karanovića, koji je bio Cvejićev prijatelj još od detinjstva, reditelj sa kojim je on napravio svoju prvu značajnu TV ulogu, Baneta Bumbara u seriji Grlom u jagode. Karanović oslikava portret prijatelja kroz sve aspekte njihovog druženja i poznanstva dajući rezime razvojnog puta od dečaka, preko glumca do upravnika pozorišta. U narednom tekstu Ksenija Radulović vrlo detaljno i studiozno piše o Cvejićevom porodičnom stablu, da bi preko njega ukazala kako se razvijao beogradski građanski, umetnički i intelektualni krug, odnosno ono što Ksenija naziva “dobri duh Beograda”.

Iz narednog poglavlja “Na putu ka glumi” saznajemo ne samo da se budući Bane Bumbar bavio glumom još u gimnaziji, već i kako se razvijalo omladinsko i amatersko pozorište u Beogradu šezdesetih godina, kolika se pažnja posvećivala omladinskoj kulturi i šta je ona značila za buduće reditelje kao što su Srđan Karanović i Goran Marković, glumce i glumice poput Svetlane Bojković, i ne samo za njih, već i za buduće advokate, novinare, lekare…. Ovo poglavlje se završava tekstom Svetozara Rapajića “Bilo jednom na Akademiji”, u kome dugogodišnji profesor FDU piše o tome kako je izgledao i kako se razvijao FDU kada je na njemu studirala klasa glume u kojoj je bio Branko Cvejić. Ovim tekstom se zaokružuje slika duhovne i kulturne klime koja je omogućila da dobijemo čitavu generaciju umetnika i kulturnih radnika koji su stasavali krajem šezdesetih godina 20. veka, a čiji je Cvejić bio deo.

Sledeće, slobodno se može reći, centralno poglavlje nosi naziv “U svetu teatra” i bavi se pitanjem kakav je Cveja bio kao glumac u pozorištu, a kakav je bio kao upravnik pozorišta. To što su o njemu pisale njegove kolege glumci, to smo manje-više znali. Branko Cvejić je bio izuzetno posvećen svakom svom projektu, bio je spreman da “uskoči” i zameni kolegu da bi se održala predstava, bio je šarmantan, zabavan, voleo je glumce, poštovao Jovana Ćirilova i odrekao se glumačke karijere na matičnoj sceni kada je postao upravnik JDP-a. No, ono što je mnogo važnije, a što se nekako naslućuje između redova i istovremeno potvrđuje Karanovićeve reči iz uvodnog teksta jeste činjenica kakav je zaista bio Cvejićev profesionalni put. To nije bio lak put, na tom putu susretao se i sa omalovažavanjima i nipodaštavanjima, kao i sa pohvalama i podrškama. Cvejić je svoj put gradio ulažući u druge i pomažući im da naprave predstavu bilo tako što je bio glumac koji je sjajno igrao tzv. uloge “podrške” bilo tako što je bio producent u mnogim predstavama. Priča ispričana o karijeri glumca i upravnika Branka Cvejića ruši opasan i štetan mit da se ovde, na ovim prostorima, može uspeti samo ako se ide đonom, ako sebe uvek i svuda stavljate u prvi plan, ako ste bezobzirni i sebični. Ova knjiga dokazuje da to nije istina. Uspevaju oni koji su vredni, koji stavljaju interes projekta na kome rade ispred svoga interesa, oni koji veruju svojim prijateljima i saradnicima i oni koji su spremni da se okruže saradnicima od kojih su neki i bolji i uspešniji. Tome nas uči ova knjiga. I ima još nešto što je jako važno, a prečesto se zaboravlja kada su u pitanju biografije značajnih ljudi, a to je šta su o njima mogli da kažu neposredni saradnici, oni nevidljivi za oko javnosti, tehničari, umetnički sekretar pozorišta, krojačica…. I oni su dobili svoj prostor u knjizi Sa Cvejom zajedno sa našim cenjenim glumcima. To je divno i tako treba da bude jer Jugoslovensko dramsko pozorište nisu činili samo glumci, mada je po njima najpoznatije, već i krojači, majstori svetla, ton-majstori i sve one nevidljive službe koje čine da jedno pozorište kao institucija funkcioniše iz dana u dan decenijama bez prekida i zadrške.

Sledeća tri poglavlja (“Borbe neprestane…” “(ex)Yu i dalje…” i “Angažman kao sudbina”) razbija drugi rašireni mit o uspehu koji kaže da je za uspeh važno biti uz vlast. Branko Cvejić je od 2002. godine bio upravnik i kao takav i s tim u vezi, imao je “vlast” u pozorištu, ali ovaj segment knjige govori o dugoj, višedecenijskoj borbi Cvejića protiv zabrana predstava, protiv ratnog ludila, diktature, izolacije. Ta borba nije bila laka i nije baš uvek i odmah davala željene rezultate, ali bila je uporna i odvijala se u ime pozorišne umetnosti. Blok “(ex)YU i dalje…” završava se tekstom Ivana Medenice, koji analitički i kritički piše o dometima međunarodne saradnje Jugoslovenskog dramskog pozorišta za vreme Cvejićevog upravnikovanja. Tekstovi ovako intonirani nisu uobičajeni u ovakvom tipu monografije, ali kritička distanca je uvek zdrava i samo može da doprinese jasnoći uvida u postignuto.

Sledi poglavlje “Na snimanju”, posvećeno Branku Cvejiću kao televizijskom i filmskom glumcu. Blok počinje tekstom Marijane Terzić Stojčić “Tihi strateg glumačke otmenosti” u kome se daje hronološki pregled filmskih i TV uloga sa osvrtom na kontekst u kome su nastajale i sa kim je sve sarađivao. Zatim sledi niz tekstova koji govore o fenomenu TV serije Grlom u jagode i filma Jagode u grlu, u kome se prati sudbina glavnih junaka serije u zrelom dobu. Ovaj blok se završava tekstom Aleksandra Milosavljevića “Na Tašmajdanu”, u kome autor govori o tome kako je njegova generacija odrastala uz seriju i kako je film bio tačna slika izazova sa kojima se suočavamo tokom života.

U bloku “Van scene i kadra” objavljeni su tekstovi koje su pisali porodični prijatelji i članovi porodice iz kojih se vidi kako je tekao lični životni put, sa kime se družio, da je voleo da ide na pijacu, koja jela je voleo da sprema. Ličnim sećanjima i anegdotama “prošarano” je mnogo tekstova i u prethodnim poglavljima, ali ono što ovde pada u oči je da su se Branko Cvejić i njegova porodica družili sa ljudima koji su se veoma razlikovali po svojoj profesiji, karakteru, životnom putu, nacionalnosti. Taj deo će se, sasvim sigurno, posebno dopasti tzv. “običnoj” čitalačkoj publici. S druge strane, tzv. “stručnoj javnosti” će od koristi biti blok pod nazivom “Arhivska građa i dokumentacija” u kojoj se pravi detaljan popis svih uloga u svim medijima (pozorište, radio, televizija, film, video), zatim predstave nastale za vreme Cvejićevog upravničkog mandata i gostovanja JDP-a. Sve ovo uz obilje fotografija i imenski registar napravio je uređivački odbor u kome su pored Beke Vučo bili Ksenija Radulović, Aleksandar Milosavljević i Zoran Hamović. Za dokumentaciju i arhivski materijal bile su zadužene Jelena Kovačević Barać (urednica) i Ana Ogrizović (saradnica). Knjigu su objavili zajedno Clio i fondacija Moj Balkan.

Ovakve knjige su potrebne ne samo zato što od zaborava spasavaju umetnike i radnike u kulturi koji bi inače možda bili skrajnuti već i zato što nam pokazuje šta je to zaista uspeh, kako se do njega dolazi i šta znači trajati uprkos svim izazovima. Kada čitate ovu knjigu, shvatate da iako se na ovim prostorima živi teško i nesređeno decenijama unazad, naša je kultura imala i blistavih trenutaka na koje zaista možemo biti ponosni i zbog čega se vredi i dalje boriti. To je ono što se može naučiti iz knjige o Branku Cvejiću – Sa Cvejom.