U obrazloženju piše da srpski umetnici (slikari, vajari, grafičari, novomedijski umetnici itd.) u velikom broju uspešno predstavljaju Srbiju u inostranstvu kroz izložbe. Kao što je reprezentativcima plivačima neophodan bazen da bi na najvećim svetskim smotrama doneli Srbiji zlato, tako je i umetnicima neophodan pristupačan prostor kako bi mogli da se posvete ostvarivanju rezultata, a ne traženju prostora za rad.

Luka Tripković za portal "Vremena“ podseća da je "u Beogradu tokom druge polovine dvadesetog veka uspostavljena praksa dodele umetničkih prostora na osnovu konkursa. Danas kao umetnici ne znamo ništa o sudbini oko 150 ateljea koji su u vlasništvu grada. Nakon decenija u kojima je dopušten otkup ovih prostora i sama komisija za dodelu ateljea je de fakto prestala da postoji. Poslednji sastanak je održan 2011. godine, kada je konstatovano daje jednom od članova istekao mandat, i to je sve.“

Objašnjava da je "ovakvo stanje primoralo umetnike da prostor za rad traže na alternativne načine, pa je jedno vreme gro umetnika bio okupljen u zgradi nekadašnjeg BIGZ-a, uz prećutno odobrenje vlasnika te zgrade. Međutim, kada su se stekli uslovi za adaptaciju BIGZ-a za novu namenu, umetnici su preko noći izbačeno iz ovog zdanja.“

"Usledio je protest, a Goran Vesić tada na funkciji zamenika gradonačelnika Beograda je, istini za volju vrlo brzo pozvao predstavnike umetnika na sastanak u pokušaju da ih uveri u dobru volju da se za novonastali problem pronađe rešenje. Umetnicima je odobreno da do pronalaska trajnog rešenja nasele prostor fabrike Jugošped, koja se nalazi u neposrednoj blizini BIGZ-a.“

Nakon dve godine, situacija je i dalje potpuno nejasna, kaže Luka Tripković i naglašava da "neki od najtalentovanijih umetnika u Srbiji rade u prostorima koji nisu dovoljno bezbedni, zakupninu su dogovorili sa nepoznatim licima koja se predstavljaju kao zastupnici vlasnika, a naplata rente se vrši u devizama, i na ruke.“

"Cilj nam je da se stanje entropije prevede u legalne tokove, i da se u komunikaciji sa nadležnim organima iznađe sistemsko rešenje koje bi umetnicima ponudilo stabilnost i sigurnost.“

Predlažu model koji se sa uspehom primenjuje u Austriji. "Da se umetnicima prostori ne dodeljuju doživotno, kako bi se izbegla zloupotreba, već projektno, na određeni vremenski rok, nakon čega bi umetnici morali da opravdaju komisiji svoj boravak u ateljeu kroz dokaz o produkciji i izložbama na kojima su sa njom učestvovali. Onima koji imaju manje od 40 godina bi bili namenjeni manji prostori, i izdavali bi se na period od dve godine, dok bi stariji dobijali veće prostore, na period od pet godina. Tako bi se obezbedilo da naše najmlađe kolege, Nemanjini i moji studenti, mogu po završetku studija da nastave da se bave umetnošću i da neometano stvaraju samo zahvaljujući svom talentu, a ne na osnovu toga da li imaju sreće da pripadaju višim društvenim slojevima i da mogu sebi da priušte iznajmljivanje preskupih prostora po tržišnim cenama.“

"Mi ne tražimo milosrđe, i da se u našem zahtevu jasno kaže. Umetnici su spremni i voljni da plaćaju boravak u prostoru po cenama koje bi bile dovoljne da se objekat održava, dakle u iznosu koji bi bio taman onoliki da grad nema profit, ali i tačno onoliki da se obezbedi da umetnici ne predstavljaju budžetsko opterećenje i trošak.“

Luka Tripković kaže da je pitanje radnog prostora za umetnike rešeno "i u hiperkapitalističkom okruženju kakvo je London, ali i u komunističkoj Kini. Jedino kod nas su umetnici primorani da se dovijaju ne bi li imali prostor za rad, iako na svetskoj sceni iz godine u godinu beleže zapažene rezultate.“

Peticiju "Prostor za umetnike“ podržali su akademik i redovni profesor FLU u penziji Mrđan Bajić, profesor emeritus i nekadašnji rektor Univerzitet Umetnosti Čedomir Vasić, i istoričarka umetnosti, kustoskinja i dugogodišnja urednica likovnog programa SKC-a Biljana Tomić.

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com