Za početak pratimo trag vazda mudre autorke Ingeborg Bahman koja je u svojoj čuvenoj Malini ispisala i sledeće redove: “Jedna suza se oblikovala u samom uglu moga oka, ali nije krenula niz moje obraze; ona se samo kristalizovala na hladnom vazduhu, ona narasta i narasta u još jednu gigantsku kuglu koja ne želi da kruži orbitom sa ovim svetom – ona raskida okove koji je vezuju za ovaj svet i baca se u beskonačnost”. Upravo i ova rečenica ukazuje na neumitnost emancipacije, a to bi, između svega ostalog, mogao da bude ako ne krunski, a ono barem zbirni imenitelj na planu motiva nekoliko, naravno, međusobno posve raznorodnih filmova iz različitih programskih segmenata ovogodišnjeg 29. Festivala autorskog filma u Beogradu.

Nužnost emacipacije jedan je od najprominentnijih motiva u priči i idejnoj arhitektonici i najnovijeg filma grčkog, a već neko vreme i međunarodnog sineaste (i jednako važno!) filmskog pripovedača, Jorgosa Lantimosa. On je svoja Jadna stvorenja (Poor Things), još jednu sočnu i krajne osobenu filmsku ekstravagancu, uradio u irsko-britansko-američkoj koprodukciji (i, naravno, na engleskom jeziku), po istoimenom i kod nas prevedenom romanu škotskog pisca Alasdira Greja (1934–2019). I sam je roman u značajnoj meri ekstravaganca – postavljen kao frojdistička varijacija na ono što je planetarno poznato iz Frankenštajna nikada dovoljno vrednovane Meri Šeli. Lantimos zadržava tu snažno postavljenu i utemeljenu narativnu i motivsku potku – mlada žena koja je izvršila samoubistvo, a koju je neshvaćeni lekar i naučnik oživeo presadivši joj mozak njenog nerođenog deteta/ploda, uz vidan motorički, umni i govorni zaostatak uči kako biti isprva marioneta na ovom svetu, a onda kreće u opasnu, panevropsku avanturu, koja će predstavljati nužnu rutu preko potrebne samospoznaje i suštinske i sveobuhvatne emancipacije. Pomalo iznenađujuće (imajući u vidu ono što je nudio pomenuti književni predložak, a opet i sasvim očekivano ne smetnuvši s uma “minuli rad” autora filmova Očnjak, Alpi, Losos, Ubistvo svetog jelena, Ljubimica), Lantimos Jadna stvorenja konstruiše i struktuira kao neprikrivenu apsurdističku komediju bezmalo vodviljskog poleta i razmahanosti, te film dosta brzo zadobije jasne i upečatljive konture duhovitog i zabavnog dela na koje publika hitro zdušno reaguje, te se može otići i nekoliko koraka dalje i zaključiti da je Jorgos Lantimos prilično šokirao publiku iznevši pred nju ostvarenje koje se bez iole premišljanja može predočiti i kao, doduše, izrazito atipičan primer filmova feel–good podsorte (feel–good filmovi su obično dela lahorastog opšteg tona, koji u gledateljstvu pobuđuju primetne nalete dobrog raspoloženja, a što, dabome, nimalo nije meta koja se lako ili tek tako doseže). Publika na FAF-u se očigledno dobro zabavljala uz Jadna stvorenja, što je praćeno i dokazivano salvama grlenog smeha, a što je u koliziji sa mahom egzistencijalnim i drugim čemerom koji obično stiže pod okriljem (i katkad tek izgovorom da se kaže nešto atipičnije u tom svetu) arthaus ostvarenja iole novijeg kova; međutim, ne bi bilo ni pošteno ni celishodno svoditi Jadna stvorenja samo na dimenziju zabavnog i duhovitog filma, što ona svakako jesu, a nije upitan ni sud da Lantimos povrh koloritno raspojasanog dizajna, takođe na jasnom tragu apsurdističkog otklona u odnosu na očekivani viktorijanski šik (a što je najprimetnije u slučaju kostima koje nosi Ema Stoun, koja tumači glavni lik Belu Bakster, a koji bude asocijaciju na ono što ovde godinama unazad radi Ana Ljubinković), zapravo potura turobnu dramu o nelagodi istinske emancipacije koja nipošto i nikada nije tek sama sebi svrha.

Premda ubeđena u dobre namere svog “stvoritelja” doktora Godvina (koga uporno naziva Bog/God) i premda na pragu romanse i, istina, ishitrenog braka sa mladim muškarcem kome se zbilja dopada i kome je očito stalo do njene dobrobiti, Bela Bakster kreće u avanturu osvešćivanja ponajpre onoga iz domena karnalnog, čime nas podseća na onu uvreženu inverziju erotskog i telesnog sa jedne, i onoga što se tiče esencije međuljudskih odnosa sa druge strane, i što je karakteristično za naše današnje i dominantne naravi. Pritom, Bela Bakster je (ne tako, zapravo, nimalo tiha) sila; njena iskrenost i njen instinkt za samoodržanje, čak i u okolnostima čiju usložnjenost tek treba da pojmi, kadri su da slome i osvedočenog bonvivana, ženskaroša i okrutnika u liku advokata koji je povede na put, gle čuda, dekadentnom, neostrvskom Evropom (na toj tački zatičemo Marka Rafala, glumca koji evidentno može da glumi ama baš sve, a koji je u Jadnim stvorenjima ostvario daleko najbolju i najozbiljniju komičarsku kreaciju na filmu ako se kao uzorak uzme čitav dosadašnji tok njegove glumačke karijere). Naprosto, Lantimos se ovde poigrava sa onim, i na filmu i u književnosti često rabljenim konradovskim dihotomijskim konceptom plemenitog divljaka i divljeg plemića, sa snažnim simpatijama na strani glavne akterke priče, tlačene i sputavane Bele, koja je i u mikrouniverzumu romantičnih odnosa saterivana u ćošak određen za one pasivizirane, primoravane na defanzivu i ovakvu ili onakvu borbu za vlastitu samobitnost. U tom domenu, uostalom, baš kao i svi valjaniji i umniji filmovi, Lantimosova Jadna stvorenja pružaju čitav niz mogućnosti za interpretaciju značenja i odaslatih nam poruka na planu tretmana motiva i fenomena individualnosti, koja kanda zauvek ostaje na meti represivnog faktora oličenog u ovom ili onom našem saputniku. Nasuprot tome, Jadna stvorenja bivaju ubedljivo najvedriji Lantimosov film do ovog trenutka, a ono što nam je pružio u tih oko 140 minuta vrhunske zabave i jednako vrhunskog sinematskog užitka uz dodatak nepobitnog autorskog pečata i dokaza vanserijskih veština, nanovo u um dovodi onu dobro poznatu pitalicu – čemu se mi smejemo danas i zašto je to tako?

Sa druge strane, Ajra Saks, sva je prilika, vodeći svetski autor na polju arthaus filma evidentnog kvir belega, motiv neizbežnosti emancipacije u filmu Prolazi smešta u melodramatski okvir priče o dugovečnoj vezi/braku dvojice muškaraca, koje zatičemo u trenutku kada jedan od njih nakon burne noći prevari svog dragog – sa mladom ženom, sa kojom onda poželi i da ostane u odnosu i započne zajednički život. Pitanje monogamije i povremenih transgresija u vidu seksa i veza sa drugim polom i dalje je u značajnoj meri svojevrstan tabu u gej svetu, a Saks tome, sasvim u skladu sa onim što se od njega i može očekivati, pristupa staloženo, nimalo senzacionalistički, poštujući fiktivne međe ovovremenske melodrame, ali i drame nižeg intenziteta, kao jedne od vodećih odrednica savremenog francuskog filma, što njegovi Prolazi (Passages), kao zvanična koprodukcija Francuske i Nemačke, zbilja i jesu. Saks je majstor tišine, suveren pripovedač koji i zauzdanim glasom može da ispriča samozadato, tako da u ovom odličnom filmu, a na jasnom stilskom i idejnom tragu svojih prethodnih filmskih dela – Delta, Ljubav je čudna, Ostavi uključeno svetlo (možda i najbliži i najsrodniji ovim Prolazima), dosta brzo ogoljava zaplet i narativnu bit ovog filma, te kreće u delikantnu studiju karaktera u ipak ne toliko svakidašnjoj životnoj situaciji, pri čemu pleni i taktom, i mudrošću, i jednostavnošću koje pritom ogoljava pred, nadajmo se, dobronamernim i nezadrtim gledaocima. Prolazi poentiraju na polju finih emocija transponovanih u upečatljiv filmski jezik, ali u isti mah predstavljaju i značajan doprinos iznimno bitnom procesu normalizacije kvir filma, barem u granicama šire shvaćenog umetničkog filmskog toka. Naravno, sve to je znatno lakše postići uz znalački odabran glumački ansambl kojim nepogrešivo i jednako neintruzivno dominiraju Ben Višou, Franc Rogovski i Adel Egzarkopulos.

Emancipacija nije baš uvek moguća, a to nije pitanje filmskog fenomena manje ili više nužnog srećnog završetka, i na to nas je podsetio iransko-nemački film Kritična zona (Critical Zone), koji će neke možda i iznenaditi otvorenošću kojom jedno suštinski rigidno i autoritarno društvo skučenih ličnih sloboda, pri čemu su svi iole slobodniji umovi i duhovi izgurani u tamu kriptičnog i prikrivenog ili barem prećutanog, svakako pod okriljem simbolički uvek potentne noći prikazuje iz vizure supkulturnih gibanja i damara koji ipak postoje i tiho traže svoje pravo na bitisanje i koegzistenciju sa takozvanim glavnim tokom. U središtu priče je mlađi muškarac koji kruži Teheranom noću, diluje drogu, u isti mah pokušavajući da pokrpi ono što mu je preostalo od intimnog unutar tog njegovog ogoljenog i samotničkog života marginalca koji to zaista i jeste. A jednako žudi i za potvrdom vlastite dobrote kada se ona sučeli sa drugima (u manjoj ili većoj meri takođe skrajnutima). U tom pogledu Kritična zona se može posmatrati i kao povest o nužnosti emancipacije, uz ogradu da reditelj Ali Ahmadzadeh možda i namerno stilski luta u tom prikazu dramaturgije iranskih supkulturnih noći, te glavnog glumca Amira Poustija pratimo kroz veristički naglašen prikaz takvog života, uz brojna skretanja put apsurdnog i otvoreno metaforičnog, gde se ovaj njegov film može posmatrati i kao tamošnja reakcija na recimo, klasik Doni Darko, ali i na brojna ostvarenja s kraja prošlog veka u kojima je na površinu, pred oči i umove gledalaca brzo isplivala opsesija grandžom i pratećom ikonografijom. Nevolja je, međutim, što se autor u ovom nesporno zanimljivom filmu previše oslanja na moć onog ipak suštinski efemernijeg – na muziku ili dizajn zvuka – po pitanju građenja upečatljive i ubedljive atmosfere kao važne kote na putu ka osobenom i značajnom filmskom radu.