Irac poreklom, rođen na zapadnoj obali u Los Anđelesu 1941, amaterski bokser, nekonvencionalne – dečačke vizuelne prijemčivosti kako ga je definisao Njujork Tajms, stao je na odskočnu dasku ulogom u top televizijskoj seriji iz šezdesetih godina Gradić Pejton čija je popularnost tad, dosegla čak do naših prostora. Ona ga je preporučila dalje za Ljubavnu priču, film koji uz Kramer protiv Kramera važi za najznačajniju melodramu, a uz dva nastavka Kuma spada u najgledanije filmove tog vremena, pa do danas u prvih 50 po globalnom boks ofisu.

Love Story po bestseler romanu Eriha Sigela, u režiji Artura Hilera sa jednako nezaboravnom Oskarom nagrađenom muzikom Francisa Laja bila je srceparajuća, zaista tragična ljubavna priča bez hepienda koja nas je u formativnim godinama učila empatiji i upoznala s pojmom kancera kao bolesti. O’Nil je Oliver Baret IV diplomac Harvarda, pripadnik staleža više klase koji se zaljubljuje u studentkinju muzičke akademije koju tumači Ali MekGrou, a koja se izdržava dodatnim radom kao nastavnica. Unatoč svim predrasudama njegovog oca, socijalnim razlikama i željama u perspektivi, ulaze u brak paralelno sa lekarskim nalazima da je ona neizlečivo bolesna od raka. Momenat njene smrti i njegovog suočavanja sa prazninom nastavka života, čini se da je stvorio okean suza od kojih se nikad nismo oporavili, saživeći se s fikcijom kao iskrenim ličnim gubitkom. O’Nil kao i samo ostvarenje je nominovan za nagradu Američke akademije, ali je ta 1970. bila godina trijumfa filma Paton i Džordža S. Skota koji je štaviše odbio samu nagradu.

Rajan O’Nil, lep i žovijalan kakvim ga je bog dao uz skoro pa vršnjaka Džemsa Kana  uzeće mesto kakvo su pre njih profilom kreirali Stiv Mek Kvin i Klint Istvud  odnosno Robert Redford i Bert Rejnolds, pa će tek dugo posle njih na njihova mesta doći Ričard Gir i Džef Bridžis. To je bio spektar ne samo zavodnika i lepotana, već glumaca koji su jednako mogli da igraju dramu, komediju i akciju, iako će svih tih godina zapravo nagrade nositi drugačiji glumci kao Hekman, Drajfus, Nikolson i Hofman.

U kolaboraciji sa jednakom karijernom eksplozijom Pitera Bogdanovića, O’Nil će snimiti dva značajna dela What’s up Doc (72) i Paper Moon (73) a sa filmskim partnerkama, prvo Barbarom Strejsend potom sopstvenom kćerkom Tejtum O’Nil.

Filmofili na društvenim mrežama postmortem kao njegovo značajno delo navode i dramu epohe Stenlija Kjubrika Barry Lyndon istorijski ep o 18. veku u Evropi od velikog sedmogodišnjeg rata do dvorskih kuloara i dinastičkih sporova Engleske i Irske. Zapravo u svetlu današnjeg, onovremeni nesuđeni film o Napoleonu.

Tokom druge polovine sedamdesetih O’Nil će snimiti još dva važna filma. Ratnu epopeju Bridge too far gde je igrao generala Džejmsa Gavina zajedno sa plejadom drugih glumačkih zvezda, kao i prvi značajniji film Voltera Hila pre Ratnika podzemlja i sličnih – Driver.

Osamdesete predstavljaju O’Nilov glumački regres i post, koji će kulminirati tzv Zlatnom malinom za najlošije ostvarenje u filmu Tough guys don’t dance – Normana Majlera iz 1987. Ali takođe nakon dva prethodna braka i veza sa glumicom Farom Foset u dva navrata (1979 – 97 i 2001 – 2009) koji će u njegovom privatnom životu zapravo biti repriza Ljubavne priče jer će Fosetova takođe preminuti od raka u 62. godini. Nažalost sve je to niz zlehude sudbine od koje ni sam O’Nil neće uteći, jer je i on juče preminuo od posledica leukemije i raka, u 82. godini.