Granica koja deli legitimnu kritiku politike države Izraela od antisemitizma u danima posle 7. oktobra, napada Hamasa na Izrael i potonje ofanzive izraelske vojske na Gazu, postala je jedna od ključnih tačaka sporenja u Americi i širom zapadnog sveta, piše Glas Amerike.

I to nije ništa novo. Sa jedne strane, vojna akcija Izraela u Pojasu Gaze je odličan povod i daje odrešene ruke antisemitima da se obrušavaju na Jevreje širom sveta pod velom kritika izraelskih ratnih operacija.

Sa druge strane, izraelske vlasti su i u prošlosti bile sklone da kritiku svoje politike u Pojasu Gaze i u Zapadnoj obali, gde u dobroj meri vlada sistem aparthejda, odbacuju kao "antisemitske“.

Pri tom i nemali broj Izraelaca smatra i javno govori (trenutno su, što je razumljivo, takve kritike unutar Izraela utihnule) da je palestinska politika koja se decenijama sprovodi u delo duboko pogrešna. Među njima je bio i veliki pisac Amos Oz koji se zalagao za rešenje "dve države“ i koji je bio suosnivač organizacije "Mir odmah“.

Ali što sme da kaže Jevrejin, ne sme gojim, što je hebrejski naziv za sve "neznabožce“, one koji nisu Jevreji.

Slučaj Gintera Grasa

Tako je "pesma u prozi“ nemačkog nobelovca Gintera Grasa objavljena 2012. u uskršnjem trobroju "Zidojče cajtunga" pod nazivom "Šta mora da se kaže" u Izraelu izazvala lavinu zgražanja.

Nemački socijaldemokrata i humanista, jedna od ikona nemačke savremene kulture, tada je optužio Izrael da na osnovu nedokazanih indicija da Teheran pravi atomsku bombu sprema nuklearni udar na Iran, da na osnovu sumnje želi da "izbriše iranski narod", te da predstavlja pretnju za krhki mir u svetu. "Vreme“ je pisalo o tome u članku Šta mora da se kaže.

Po kratkom postupku Izrael je Grasa bio proglasio "antisemitom", "neprijateljem jevrejskog naroda" i na osnovu zakona koji se inače primenjuje na bivše naciste za "personu non grata".

Pročitajte još Ko ugrožava svetski mir

Tadašnji izraelski ministar unutrašnjih poslova Eli Jišai tražio je čak da mu se oduzme Nobelova nagrada, a ministar inostranih poslova Avigdor Liberman rekao da su neki zapadni intelektualci spremni zarad "sopstvene promocije da Jevreje po drugi put žrtvuju na oltaru ludih antisemita".

Napadnut sa svih strana, Gras je bio izjavio da nije trebalo da napiše "Izrael", već "vlada premijera Benjamina Netanjahua". Tek toliko, a i bilo je kasno.

Gras je, doduše kao maloletnik, bio kratko u SS-jedinicama, ali optužiti ga za antisemitizam ili bilo kakav rasizam je bilo posve neutemeljeno.

Mračni duh Holokausta

Za jevrejske zajednice prethodna dva meseca probudila su najmračnije duhove Holokausta, dok propalestinski glasovi govore o "ratnim zločinima“ i "zločinima protiv čovečnosti“, u najmanju ruku o "debelo prekomernoj upotrebi sile“ Izraela u Pojasu Gaze.

U poslednja dva meseca je u Sjedinjenim Američkim Državama broj prijavljenih antisemitskih incidenata porastao za 388 odsto, pokazuju podaci Anti-defamacione lige (ADL). U istom periodu porastao je i broj slučajeva islamofobije u SAD za 216 odsto, vidi se iz podataka Saveta za islamsko-američke odnose (CAIR), piše Glas Amerike.

Najnoviji sukob na Bliskom istoku počeo je 7. oktobra napadom Hamasa na Izrael u kojem je ubijeno 1.200, a oteto 240 ljudi. Kao odgovor na to, Izrael je pokrenuo ofanzivu na Pojas Gaze u kojoj je do sada ubijeno više od 18.000 ljudi, ogroman broj stambenih četvrti je sravnjen sa zemljom, gotovo svih 2,3 miliona stanovnika je, bežeći od ratnih dejstava, interno raseljeno.

U Gazi vlada humanitarna katastrofa, a to što je Hamas većina zapadnih država proglasila za terorističku organizaciju ne može biti opravdanje za takvo stanje.

Nakon bestijalnog napada Hamasa na "crni Šabat“ glasovi kritike izraelske politike prema Palestincima su u jevrejskoj državi, privremeno, potpuno utihnuli.

Šta je antisemitizam?

Profesorka Menhetn koledža Mehnaz Afridi, koja između ostalog predaje predmet Muslimani i Holokaust, objašnjava za Glas Amerike da je antisemitizam u osnovi određena percepcija Jevreja, “koja se može izraziti kao mržnja prema Jevrejima, retorička ili fizička, prema verskim institucijama, korišćenje stereotipa o Jevrejima, a takođe i manifestacija nasilja nad Jevrejima”.

A sociolog iz španskog Nacionalnog istraživačkog saveta i pridruženi član Centra za istraživanje Holokausta i genocida Univerziteta Minesota Alehandro Baer navodi za Glas Amerike da “antisemitizam obuhvata diskriminaciju, predrasude, neprijateljstva ili nasilje prema Jevrejima samo zato što su Jevreji (ili prema jevrejskim institucijama zato što su jevrejske)”.

Prema tome, kritika politike jevrejske države ne bi tebalo da se stavlja u isti koš sa antisemitizmom. A kada to radi, Vlada Benjamina Netanjahua umanjuje zlokobnu težinu tog pojma.

I obrnuto: oni koji smatraju da Izrael u Zapadnoj obali vodi politiku aparthejda, a u Pojasu Gaze ne haje za civilne palestinske žrtve i razara to parčence sveta koje je Palestincima dodeljeno, ne bi trebalo da govore da to čine "Jevreji“.

Po istom principu, nisu "Srbi“ ubijali u Srebrenici, već Ratko Mladić i njegova zločinačka ekipa, bez ikakve želje neprimerenog poređenja, već radi ukazivanja na nedopustivost uopštvanja.

Ništa novo

Slična situcija sa eksplozijom antisemitizma u svetu bila je i tokom i nakon napada Izraela na Gazu u julu 2014. godine koju je izazvalo ubistvo tri izraelska učenika.

Hamas i druge palestinske militantne organizacije u sukobu, koji je trajao oko dva meseca, ispalile na Izrael oko 1000 projektila, a izraelska vojska je, prema podacima Ujedinjenih nacija, tokom akcije pod nazivom "Protective Edge“ ubila preko 1400 Palestinaca, potpuno uništila 6761 objekat, a oštetila preko 10.000. Stradalo je blizu 70 Izraelaca, pretežno vojnika.

Tada je predsednik Centralnog saveta Jevreja u Nemačkoj Diter Grauman bio izjavio za britanski "Gardijan" da je za Jevreje "nastupilo najgore vreme posle nacističke ere" i objašnjavao da su se na ulicama nemačkih gradova izvikivale parole "Jevreje treba ugušiti gasom!" i "Jevreje treba spaliti!" kao i stihovi koji u slobodnom prevodu glase: "Jevreju, Jevreju, plašljiva svinjo, izađi iz svoje rupe i bori se uživo."

U nemačkom Vupertalu je tada na sinagogu bačena bomba. U francuski grad Sarcel je posle antijevrejskih nemira došao tadašnji ministar unutrašnjih poslova Bernar Kazev i zapretio: "Svi u našoj republici mogu da protestuju, ali ko ošteti sinagogu ili zapali pekaru samo zbog toga što pripada Jevrejinu čini antisemitsko delo." Antisemtiskih ispada bilo je i tada širom Evrope i u SAD.

U antisemitizam ne treba svrstavati kritike poput one da je Izrael "nikao na pogrešnim temeljima“, da je osnivač cionizma, austrijski novinar i pisac Teodor Hercl, drugačije zamišljao "Jevrejsku državu", što je i naslov njegove najvažnije knjige.

On je Izrael zamišljao kao multinacionalnu, multikonfesionalnu zemlju, zajedničku državu Jevreja i Palestinaca. "Vreme“ je pisalo o tome u tekstu Ne reci Jevreji kada misliš na Izrael. Spomenici Teodoru Herclu nikli su po celom Izraelu, ali se je politika koja se sprovodi u suprotnosti sa njegovim vizijama.

Latentni antisemitizam je duboko usađen u bit Evrope. Vešta ideja nacističke ideologije da Jevreje prikaže kao nosioce kapitalizma, moćne ljude koji se igraju sudbinama radi sopstvene zarade, krivce za bedu drugih, živi i danas, pisalo je "Vreme“.

Pažnja se tada skretala sa krupnog nemačkog kapitala, ali to kao da je zaboravljeno. Latentni ruski i pre svega ukrajinski antisemitizam preneo se i na Staljina. Nacističko masovno uništavanje Jevreja prekrilo je ranije pogrome, a posle više nije bilo moguće tako javno ispoljavati antisemitizam.

Holokaust i šoa

Jevreji za čin nemačkog industrijskog ubijanja koriste hebrejsku reč šoa, koja izvorno znači katastrofa.

Problem je u tome što su se u javnosti pomešale dve teme koje ne bi trebalo da budu povezane, ali jesu: s jedne strane su Jevreji kao Jevreji bez obzira na to kako i gde žive, a s druge politika i postupci države Izrael. Izrael u tom pogledu nije nevin, ne ponaša se kao svaka druga, normalna država, nego, još uvek se pozivajući na šou, smatra da govori i nastupa u ime svih Jevreja, a naziva antisemitizmom svaku kritiku izraelske države i njenog rukovodstva.

Izabrani ili prokleti narod

Religiozni Jevreji sebe smatraju izabranim narodom Božjim. Postoji stari vic po kome se Jevrejin obraća Bogu i moli: Gospode, neka si blagosloven, kako bi bilo da sebi izabereš neki drugi narod, a nas najzad malo da ostaviš na miru?

Odbojnost i neprijateljstvo prema Jevrejima datira od hrišćanskog uverenja da su "oni" odbili, odbacili i ubili Hrista. Međutim, prema hrišćanskom verovanju Bogočovek Isus rođen je kao Jevrejin od majke Jevrejke. Zbog toga je nekada Jevrejin pokrštavanjem mogao da se oslobodi stare kletve i time otkloni sve pretnje.

Tek posle nastaje pseudonaučno, pseudodarvinističko uverenje o jedinstvenosti Jevrejstva zbog negativnog genetskog nasleđa, koje ne može da se prevaziđe asimilacijom ili pokrštavanjem, pisalo je "Vreme“.

Antisemitizam je u najmanju ruku olakšan time što su religiozni Jevreji sebe smatrali drugačijim, boljim, "izabranim narodom", i to isticali i posebnim nošnjama, muškarci svojim zulufima, bradama, kapicama, obeležavali su i svoja staništa posebnim znakom, mezuzom, svim tim olakšavali da se, pogotovu u primitivnijim sredinama, lako prepoznaju kao "posebni", kao drugačiji. Kad god se masa uplaši, strah i mržnju fiksira na one koji su "drugačiji", jer je sve što je drugačije "neprijateljsko".

Na temelju istrebljenja evropskih Jevreja stvoren je Izrael kao "Jevrejska država" koja je u mnogobrojnim ratovima branila svoju egzistenciju, a nema sumnje da će tako biti i u budućnosti.

Da li je ovih dana reč o "novom" ili "starom", ili o "večitom" antisemitizmu? Pitanje može da se postavi i drugačije: šta je konkretno izazvalo nove talase, ne samo kritike, nego i pogrde Jevreja i smrtonosne pretnje koje su se javno izražavale u mnogim zapadnim demokratskim državama, u kojima se to najmanje očekivalo?

Ova pitanja se postavljaju preko dva milenijuma. Univerzalnog odgovora prihvatljivog za sve nema.

 

Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com