Mozaik
Industrijska baština
Via Dolorosa vojvođanske tranzicije
Širom Vojvodine nižu se desetine zatvorenih ciglana, kudeljara, pivara, mlinova, šećerana... Nekadašnji stubovi privrede postali su postaje na vojvođanskom tranzicionom Križnom putu da svedoče o slavnim danima ovdašnje industrije
Put od Žablja do Bisernog ostrva, dug svega 25 kilometara, izgleda kao Golgota naše tranzicije sa “postajama” nastalim od 1990. do danas. Izvađeni pragovi pruge koja je nekada ovde prolazila, zatvorena šećerana u Žablju, napušten salaš na ulazu u Čurug koji izgleda kao iz one pesme Zvonka Bogdana, napuštena ciglana i kuća na prodaju u centru Čuruga, zatvorena ciglana u Bačkom Gradištu i napušten i oronuo dvorac Rohonjci na Bisernom ostrvu, nekada čuvenom po vinu “krokan” koje se pilo na “Titaniku” i na dvoru Habsburga u Beču.
Ova tranziciona vojvođanska “Via Dolorosa” samo je deo priče o privredi severne srpske pokrajine koja je uništena u proteklih 35 godina. Od nekadašnjih 15 šećerana koliko ih je u Vojvodini i Srbiji radilo 2000. godine, ostalo je samo četiri: u Vrbasu, Kovačici, Pećincima i u Crvenki.
Ona u Žablju prestala je da radi među poslednjima – 2019. Počela je da radi 1979. Do 2006. godine fabrika je imala 28 kampanja prerade šećerne repe i preradila 7.015.000 tona repe. Kapacitet dnevne prerade bio je 5.500 tona repe. Sve je to sada samo istorija kao i u šećeranama u Baču, Kovinu, Senti, Novoj Crnji, Zrenjaninu i drugim mestima u kojima se šećer više ne proizvodi.
Sećam se kada je u mom rodnom Baču 1979. otvarana šećerana “Jugozapadna Bačka”. Kroz selo je išao defile na čelu sa vatrogasnim duvačkim orkestrom. Kao jedanaestogodišnji dečak gledao sam uzbuđenje meštana srećnih što će gotovo iz svake kuće neko dobiti posao u novoj šećerani. Dve decenije kasnije, fabrika je prodata “za šest maraka” i nastavak priče vam je poznat.
Ista sudbina zadesila je i ciglanu i kudeljaru u Baču. Na mestu kudeljare otvorena je fabrika žice, ali je i ona zatvorena. Gotovo identična je sudbina šećerana, kudeljara i ciglana u svim ostalim vojvođanskim selima i varošicama. Nastavljam biciklom ka Čurugu i gledam sa leve strane puta naslagane železničke pragove preko kojih su više od jednog veka tutnjali vozovi. Pruga koja je vodila od Žablja preko Čuruga do Bečeja je ugašena, a pragovi se prodaju na komad ko je zainteresovan.
Ništa veselija slika nije ni par stotina metara dalje; pre ulaza u Čurug nalazi se nekadašnji salaš porodice Malić. Kao u onoj pesmi Zvonka Bogdana – napušteni salaš na ulazu u Čurug seća se vremena kada je pored bunara bio đeram kojim se izvlačila voda za napajanje stoke. Podrum je nekad bio pun vina, a u pušnici su visile šunke, slanine i kobasice. Ostao je i kuhinjski ormar da podseća na domaćicu koja je u njemu držala tanjire i začine. Postojalo je i “kupatilo” sa drvenim držačem za lavor…
Nakon Drugog svetskog rata, tadašnja Jugoslavija bila je u proizvodnji industrijske konoplje među vodećima u svetu, a 1965. čak na zavidnoj trećoj poziciji na planeti, odmah iza Rusije i Kine. Bila je poznata po dugoj tradiciji prerade konoplje: prva fabrika za preradu podignuta je u Futogu 1865. godine, a u to vreme je u Odžacima bila organizovana berza na kojoj se nedeljno prodavalo 150 do 250 tona konoplje. Glavni kupci su bili Englezi, najviše za potrebe ratne flote za brodsku užad, a prerađevine od konoplje izvozile su se za Grčku, Siriju, Afriku, Nemačku, Dansku, Švedsku i Holandiju. O predratnom lancu kudeljara porodice Hertl iz Odžaka pisao sam pre dve godine.
Neposredno pred Drugi svetski rat u Dunavskoj banovini bilo je više od 200 kudeljara i kudeljarskih preduzeća. Nakon Drugog svetskog rata, rekordna proizvodnja zabeležena je 1949. kada je pod konopljom u Jugoslaviji zasejano 108.210 hektara, a izvezeno 21.855 tona. Ova konoplja je korišćena najviše u tekstilnoj industriji i za druge svrhe, pre svega u brodogradilištima, zbog izuzetne čvrstoće i dužine vlakana, da bi kasnije gubila na značaju usled napretka hemijske industrije i razvoja sintetičkih vlakana. Konoplja je sve više prisutna u Evropi, pa se u mnogim zemljama traži proizvodnja za razne svrhe. Jedna je proizvodnja celuloze i papira od vlakana konoplje, za roto-papir, dok su duga vlakna od kore konoplje pogodna za proizvodnju celuloze za visoko vredni papir za cigarete i novčanice.
Proizvodnja industrijske konoplje kod nas je nekoliko decenija bila zabranjena, a i sada se može uzgajati samo u registrovanom poljoprivrednom gazdinstvu uz posebno odobrenje i nadzor, zbog zloglasne joj opojne rođake indijske konoplje – marihuane. Uz priloženu potvrdu o kupovini semena i deklaraciju, cela proizvodnja prijavljuje se Ministarstvu unutrašnjih poslova. Stručnjaci ukazuju da industrijska konoplja ima svega 0,2 odsto psihoaktivne supstance (THC), dok je kod indijske konoplje 10, 20 pa i do 30 odsto. Kako se dogodilo da Vojvodina umesto po fabrikama za preradu industrijske konoplje čija se berzanska cena pre 100 godina utvrđivala u Odžacima, danas postane poznata po plantaži Jovanjica i uzgoju indijske konoplje, tema je za posebnu studiju.
Ako vas put nanese u Kulpin, selo severno od Bačkog Petrovca naseljeno većinom Slovacima, pored čuvenog dvorca Dunđerski u kojem su snimani brojni filmovi i serija, imaćete prilike da pogledate i zanimljiv Poljoprivredni muzej u kome je obrađen istorijat prerade kudelje. Proizvodnja ove biljke u Srbiji danas je na simboličnih 300 hektara, dok je nakon Drugog svetskog rata tadašnja Jugoslavija bila u proizvodnji konoplje među vodećima u svetu. Vozeći bicikl po Vojvodini, shvatio sam da je naša ravnica zapravo groblje napuštenih i uništenih kudeljara (njih čak 76), od kojih su uglavnom ostali samo fabrički dimnjaci koji štrče iz njiva kao spomenici industrijalizacije 19. i 20. veka.
Čest prizor u Vojvodini su i napušteni pogoni ovdašnjih ciglana koje su do pre 50 godina postojale u gotovo svakom većem mestu u pokrajini, dok su danas gotovo sve zatarabljene. Na kopovima nekih od ovdašnjih ciglana, poput ovih u Čurugu, pronađeni su ostaci arheoloških nalazišta što je dodatno osujetilo radove na arheološkim nalazištima.
Ako ne računamo male zanatske pivare, u Vojvodini su tranziciju preživele samo dve velike industrijske pivare – one u Apatinu i Čelarevu. Obe su kupile strane korporacije, a u Novom Sadu je Heineken kupio i novootvorenu Rodićevu MB Pivaru. Zrenjanin, Bečej, Vršac i Pančevo u kojima je pivarska tradicija postojala vekovima, više se ne mogu pohvaliti svojim pivom.
Kada su Austrijanci proterali Osmanlije iz Vojvodine i počeli u nju da naseljavaju veliki broj Nemaca, oni su doneli svoju kulturu, običaje, poslove, radne navike. Ono što se posebno “primilo” ovde je proizvodnja piva i uživanje u njemu. U Vršcu je još dvadesetih godina 18. veka osnovana Vršačka pivara. Zrenjaninci su svoju dobili 1745, a kada je Carska komora iz Beča 1756. to i odobrila, otvorena je i Apatinska pivara.
U Pančevu s ponosom tvrde da je njihova pivara, osnovana 1722, najstarija na Balkanu. Ni ona više ne postoji. Deda Đorđa Vajferta preselio se početkom 19. veka u Pančevo i ubrzo počeo da proizvodi pivo. Kada je posao krenuo, da bi ga još bolje razradio, šalje sina Ignjata u Nemačku da u tamošnjim pivarama izučava zanat i radi. Posle sinovljevog povratka, proširuju posao i grade još veću pivaru u Pančevu, koja postaje najveća na Balkanu. Danas se njeni, uglavnom dobro sačuvani ostaci najčešće koriste za snimanje filmova. Ignjat Vajfert, po očevom “receptu”, šalje u Nemačku na školovanje svog sina Đorđa, u Vajenštofen na Veliku pivarsku školu. Kada se vratio, posao su proširili i na Beograd, na mestu današnje Beogradske industrije piva (BIP), koja takođe više ne postoji.
Tih godina vojvođanski veleposednik Lazar Dunđerski počinje ozbiljno da se interesuje za posao oko piva. Sjajno zemljište i zahvalni klimatski uslovi za gajenje osnovnih sirovina za pivo ječma i hmelja, koji su postojali u Čelarevu, navode Lazu Dunđerskog da tamo pokrene pivaru. Godine 1892. otvorena je Čelarevska pivara, koja je posle 2000. godine prodata kompaniji Carlsberg.
Sombor je takođe imao pivare. Posle elibertacije 1749. godine grad je od pivarstva imao godišnje prihode od 1.000 forinti (5% od svih prihoda grada). Pivnice/pivare su držali uglavnom Nemci (Kaspar Špilauer, Franc Feter i Johan Pirkinger). Danas u ovom gradu postoje dve male zanatske pivare – Ravangrad i Sombrewery – ali se one po svom kapacitetu ne mogu meriti sa nekadašnjim velikim proizvođačima. Pivara u Bečeju takođe je imala dugu tradiciju. Neki istorijski podaci govore nam da je jedan Nemac tamo pivo počeo da proizvodi 1754. U početku se posao odvijao ručno, a najneophodnija oprema dolazila je iz Nemačke.
Uz šećerane, kudeljare, ciglane, pivare i napuštene železničke stanice, najčešći “spomenici” neuspešne tranzicije u Vojvodini su i brojni mlinovi, kao i vetrenjače, koje umesto da budu turističke atrakcije poput onih u Holandiji – danas uglavnom svedoče o nemaru i zapuštanju.
“Narkomanija, bolest najnormalnija”, grafit visoko na zidu u unutrašnjosti nekadašnjeg mlina u Kovinu nagoveštava nam da se u ovom impresivnom objektu vredne industrijske baštine, nažalost gotovo potpuno ruiniranom, ovih dana sakupljaju neki drugi ljudi koji nisu mlinari. Baka ispred kuće s druge strane ulice odmahuje rukom: “Ne radi to, propalo! Drogoši se tu skupljaju!”
Nije Vojvodina izuzetak u odumiranju starih industrija, ali su u većini evropskih zemalja, pa čak i u onima koje su do 1989. bile sa druge strane gvozdene zavese, takvi objekti zaštićeni kao vredni primeri industrijske baštine, a u njima su danas smešteni različiti kulturni ili komercijalni sadržaji. Kod nas to, uz retke izuzetke, nije slučaj, pa zatvorene i napuštene šećerane, kudeljare, ciglane, pivare i mlinovi služe kao smetlišta ili u boljem slučaju skloništa za pse lutalice, beskućnike i migrante.
Ova tranziciona vojvođanska “Via Dolorosa” samo je deo priče o privredi severne srpske pokrajine koja je uništena u proteklih 35 godina. Od nekadašnjih 15 šećerana koliko ih je u Vojvodini i Srbiji radilo 2000. godine, ostalo je samo četiri: u Vrbasu, Kovačici, Pećincima i u Crvenki.
Ona u Žablju prestala je da radi među poslednjima – 2019. Počela je da radi 1979. Do 2006. godine fabrika je imala 28 kampanja prerade šećerne repe i preradila 7.015.000 tona repe. Kapacitet dnevne prerade bio je 5.500 tona repe. Sve je to sada samo istorija kao i u šećeranama u Baču, Kovinu, Senti, Novoj Crnji, Zrenjaninu i drugim mestima u kojima se šećer više ne proizvodi.
Sećam se kada je u mom rodnom Baču 1979. otvarana šećerana “Jugozapadna Bačka”. Kroz selo je išao defile na čelu sa vatrogasnim duvačkim orkestrom. Kao jedanaestogodišnji dečak gledao sam uzbuđenje meštana srećnih što će gotovo iz svake kuće neko dobiti posao u novoj šećerani. Dve decenije kasnije, fabrika je prodata “za šest maraka” i nastavak priče vam je poznat.
Ista sudbina zadesila je i ciglanu i kudeljaru u Baču. Na mestu kudeljare otvorena je fabrika žice, ali je i ona zatvorena. Gotovo identična je sudbina šećerana, kudeljara i ciglana u svim ostalim vojvođanskim selima i varošicama. Nastavljam biciklom ka Čurugu i gledam sa leve strane puta naslagane železničke pragove preko kojih su više od jednog veka tutnjali vozovi. Pruga koja je vodila od Žablja preko Čuruga do Bečeja je ugašena, a pragovi se prodaju na komad ko je zainteresovan.
Ništa veselija slika nije ni par stotina metara dalje; pre ulaza u Čurug nalazi se nekadašnji salaš porodice Malić. Kao u onoj pesmi Zvonka Bogdana – napušteni salaš na ulazu u Čurug seća se vremena kada je pored bunara bio đeram kojim se izvlačila voda za napajanje stoke. Podrum je nekad bio pun vina, a u pušnici su visile šunke, slanine i kobasice. Ostao je i kuhinjski ormar da podseća na domaćicu koja je u njemu držala tanjire i začine. Postojalo je i “kupatilo” sa drvenim držačem za lavor…
Nakon Drugog svetskog rata, tadašnja Jugoslavija bila je u proizvodnji industrijske konoplje među vodećima u svetu, a 1965. čak na zavidnoj trećoj poziciji na planeti, odmah iza Rusije i Kine. Bila je poznata po dugoj tradiciji prerade konoplje: prva fabrika za preradu podignuta je u Futogu 1865. godine, a u to vreme je u Odžacima bila organizovana berza na kojoj se nedeljno prodavalo 150 do 250 tona konoplje. Glavni kupci su bili Englezi, najviše za potrebe ratne flote za brodsku užad, a prerađevine od konoplje izvozile su se za Grčku, Siriju, Afriku, Nemačku, Dansku, Švedsku i Holandiju. O predratnom lancu kudeljara porodice Hertl iz Odžaka pisao sam pre dve godine.
Neposredno pred Drugi svetski rat u Dunavskoj banovini bilo je više od 200 kudeljara i kudeljarskih preduzeća. Nakon Drugog svetskog rata, rekordna proizvodnja zabeležena je 1949. kada je pod konopljom u Jugoslaviji zasejano 108.210 hektara, a izvezeno 21.855 tona. Ova konoplja je korišćena najviše u tekstilnoj industriji i za druge svrhe, pre svega u brodogradilištima, zbog izuzetne čvrstoće i dužine vlakana, da bi kasnije gubila na značaju usled napretka hemijske industrije i razvoja sintetičkih vlakana. Konoplja je sve više prisutna u Evropi, pa se u mnogim zemljama traži proizvodnja za razne svrhe. Jedna je proizvodnja celuloze i papira od vlakana konoplje, za roto-papir, dok su duga vlakna od kore konoplje pogodna za proizvodnju celuloze za visoko vredni papir za cigarete i novčanice.
Proizvodnja industrijske konoplje kod nas je nekoliko decenija bila zabranjena, a i sada se može uzgajati samo u registrovanom poljoprivrednom gazdinstvu uz posebno odobrenje i nadzor, zbog zloglasne joj opojne rođake indijske konoplje – marihuane. Uz priloženu potvrdu o kupovini semena i deklaraciju, cela proizvodnja prijavljuje se Ministarstvu unutrašnjih poslova. Stručnjaci ukazuju da industrijska konoplja ima svega 0,2 odsto psihoaktivne supstance (THC), dok je kod indijske konoplje 10, 20 pa i do 30 odsto. Kako se dogodilo da Vojvodina umesto po fabrikama za preradu industrijske konoplje čija se berzanska cena pre 100 godina utvrđivala u Odžacima, danas postane poznata po plantaži Jovanjica i uzgoju indijske konoplje, tema je za posebnu studiju.
Ako vas put nanese u Kulpin, selo severno od Bačkog Petrovca naseljeno većinom Slovacima, pored čuvenog dvorca Dunđerski u kojem su snimani brojni filmovi i serija, imaćete prilike da pogledate i zanimljiv Poljoprivredni muzej u kome je obrađen istorijat prerade kudelje. Proizvodnja ove biljke u Srbiji danas je na simboličnih 300 hektara, dok je nakon Drugog svetskog rata tadašnja Jugoslavija bila u proizvodnji konoplje među vodećima u svetu. Vozeći bicikl po Vojvodini, shvatio sam da je naša ravnica zapravo groblje napuštenih i uništenih kudeljara (njih čak 76), od kojih su uglavnom ostali samo fabrički dimnjaci koji štrče iz njiva kao spomenici industrijalizacije 19. i 20. veka.
Čest prizor u Vojvodini su i napušteni pogoni ovdašnjih ciglana koje su do pre 50 godina postojale u gotovo svakom većem mestu u pokrajini, dok su danas gotovo sve zatarabljene. Na kopovima nekih od ovdašnjih ciglana, poput ovih u Čurugu, pronađeni su ostaci arheoloških nalazišta što je dodatno osujetilo radove na arheološkim nalazištima.
Ako ne računamo male zanatske pivare, u Vojvodini su tranziciju preživele samo dve velike industrijske pivare – one u Apatinu i Čelarevu. Obe su kupile strane korporacije, a u Novom Sadu je Heineken kupio i novootvorenu Rodićevu MB Pivaru. Zrenjanin, Bečej, Vršac i Pančevo u kojima je pivarska tradicija postojala vekovima, više se ne mogu pohvaliti svojim pivom.
Kada su Austrijanci proterali Osmanlije iz Vojvodine i počeli u nju da naseljavaju veliki broj Nemaca, oni su doneli svoju kulturu, običaje, poslove, radne navike. Ono što se posebno “primilo” ovde je proizvodnja piva i uživanje u njemu. U Vršcu je još dvadesetih godina 18. veka osnovana Vršačka pivara. Zrenjaninci su svoju dobili 1745, a kada je Carska komora iz Beča 1756. to i odobrila, otvorena je i Apatinska pivara.
U Pančevu s ponosom tvrde da je njihova pivara, osnovana 1722, najstarija na Balkanu. Ni ona više ne postoji. Deda Đorđa Vajferta preselio se početkom 19. veka u Pančevo i ubrzo počeo da proizvodi pivo. Kada je posao krenuo, da bi ga još bolje razradio, šalje sina Ignjata u Nemačku da u tamošnjim pivarama izučava zanat i radi. Posle sinovljevog povratka, proširuju posao i grade još veću pivaru u Pančevu, koja postaje najveća na Balkanu. Danas se njeni, uglavnom dobro sačuvani ostaci najčešće koriste za snimanje filmova. Ignjat Vajfert, po očevom “receptu”, šalje u Nemačku na školovanje svog sina Đorđa, u Vajenštofen na Veliku pivarsku školu. Kada se vratio, posao su proširili i na Beograd, na mestu današnje Beogradske industrije piva (BIP), koja takođe više ne postoji.
Tih godina vojvođanski veleposednik Lazar Dunđerski počinje ozbiljno da se interesuje za posao oko piva. Sjajno zemljište i zahvalni klimatski uslovi za gajenje osnovnih sirovina za pivo ječma i hmelja, koji su postojali u Čelarevu, navode Lazu Dunđerskog da tamo pokrene pivaru. Godine 1892. otvorena je Čelarevska pivara, koja je posle 2000. godine prodata kompaniji Carlsberg.
Sombor je takođe imao pivare. Posle elibertacije 1749. godine grad je od pivarstva imao godišnje prihode od 1.000 forinti (5% od svih prihoda grada). Pivnice/pivare su držali uglavnom Nemci (Kaspar Špilauer, Franc Feter i Johan Pirkinger). Danas u ovom gradu postoje dve male zanatske pivare – Ravangrad i Sombrewery – ali se one po svom kapacitetu ne mogu meriti sa nekadašnjim velikim proizvođačima. Pivara u Bečeju takođe je imala dugu tradiciju. Neki istorijski podaci govore nam da je jedan Nemac tamo pivo počeo da proizvodi 1754. U početku se posao odvijao ručno, a najneophodnija oprema dolazila je iz Nemačke.
Uz šećerane, kudeljare, ciglane, pivare i napuštene železničke stanice, najčešći “spomenici” neuspešne tranzicije u Vojvodini su i brojni mlinovi, kao i vetrenjače, koje umesto da budu turističke atrakcije poput onih u Holandiji – danas uglavnom svedoče o nemaru i zapuštanju.
“Narkomanija, bolest najnormalnija”, grafit visoko na zidu u unutrašnjosti nekadašnjeg mlina u Kovinu nagoveštava nam da se u ovom impresivnom objektu vredne industrijske baštine, nažalost gotovo potpuno ruiniranom, ovih dana sakupljaju neki drugi ljudi koji nisu mlinari. Baka ispred kuće s druge strane ulice odmahuje rukom: “Ne radi to, propalo! Drogoši se tu skupljaju!”
Nije Vojvodina izuzetak u odumiranju starih industrija, ali su u većini evropskih zemalja, pa čak i u onima koje su do 1989. bile sa druge strane gvozdene zavese, takvi objekti zaštićeni kao vredni primeri industrijske baštine, a u njima su danas smešteni različiti kulturni ili komercijalni sadržaji. Kod nas to, uz retke izuzetke, nije slučaj, pa zatvorene i napuštene šećerane, kudeljare, ciglane, pivare i mlinovi služe kao smetlišta ili u boljem slučaju skloništa za pse lutalice, beskućnike i migrante.