Svedok, hroničar i umetnik Dragoljub Zamurović, po zanimanju arhitekta, po pozivu foto-reporter, izdao je dve foto-monografije koje čine celinu – Sećam se i Sećam se 2 (ULUPUDS). Knjigu Sećam se čini 348 fotografija iz svih foto-reportaža i monografija koje je radio, praćene su tekstom o tome kako su nastajale i o onome što je iza fotografije, dok je Sećam se 2 svojevrsna istorija Srbije od 1987. do 2023. iz Zamurovićevog ugla. Ako su u prvom delu lucidne i dirljive autobiografske crtice, onda je drugi deo nešto poput biografije Srbije iliti biografije svakog njenog čitaoca. Tu su sve naše pobune i ratovi, neuspele revolucije i sukobi, događaji koji su obeležili ovo društvo, danas uglavnom usmereno na zaborav.

Zamurović je dugo godina bio saradnik francuske agencije Gama (pod pseudonimom Art Zamur, a zahvaljujući Gami, njegove su fotografije objavljivane u više od 200 časopisa širom sveta), kojoj je slao sve svoje filmove, još nerazvijene. Kada je Gama zatvorena, njemu su vraćena dva sanduka, odnosno više od 20.000 slajdova napravljenih u periodu od oko dve decenije. Mahom otuda ove knjige, kao i izložba koja je nedavno održana u Kovinu, i koja će, čim se nađe prostor, biti održana i u Beogradu. Zamurović je čovek koji je video mnogo toga, a sačuvao ljudskost kao svedok događaja i vremena koji su toliko toga potamnili; ima jasan stav, ali taj stav nije navijački.

Pitam kada je poslednji put bio na protestu. Odgovara: “Sinoć, na protestu protiv krađe izbora”, dodajući da sebe ne smatra učesnikom već više svedokom, što ga je i vodilo na razne krovove. “Pokušavam da budem, koliko je to moguće, objektivan, nekad vidim lepo, nekad ružno, ali ne žmurim ni na jedno ni na drugo”, kaže.

A šta vidi sada u ovim izbornim, potom i postizbornim danima?

DRAGOLJUB ZAMUROVIĆ: Kada je bilo glasanje, čim smo čuli šta se dešava u Areni, Dobrila (supruga) i ja smo odmah otišli tamo. Sreli smo dve žene, prolaze tuda i Dobrila ih pita jesu li iz Bosne, odgovaraju da jesu, malo njih tri popričaju. Nismo mogli da im kažemo: “Hoćemo da vas slikamo kako kršite zakon”. Saznamo da treba da idu do Zmajeve pumpe gde ih čeka autobus koji ih vraća nazad. Uputimo se tamo, nađemo autobus, stoji ispred pet, šest ljudi i vozač. Kaže da je tu poslom, dovezao je ljude do Arene i čeka ih. Onda saznajemo da je veliki broj autobusa kod Kvantaša, ali na ulazu stoji policija u civilu i ne dozvoljava nikome sa strane da priđe. Primetimo kod Tempa, prekoputa, još jedan autobus, razmenimo koju reč sa šoferom. Putnici sede unutra. Šofer nam kaže kako je sve to haos, ludnica, jedni su otišli tamo, drugi ‘vamo, sigurno će se svi pogubiti, ali njega baš briga, on samo radi svoj posao. Hteli smo to na neki način da zabeležimo. A čim su počeli ovi protesti, odmah sam otišao da snimam, problem je samo što nisam imao gde da se popnem, pa sam doneo neke male merdevine. Imam u glavi ono Njegoševo “ko na brdo ak’ i malo stoji više vidi no onaj pod brdom”, pa se tako i ja penjem, makar na tri stepenika.

VREME: I kako vam sa te visine deluje energija ovih protesta?

Energija se povećava i smanjuje, sve zavisi od trenutne situacije. Prvog dana je bilo najviše ljudi, a ako je drugi dan osmišljen kao repriza, onda nema razloga da za reprizu bude veće interesovanje nego na premijeri. Ne želim da se mešam, ali smatram da ne bi trebalo praviti reprize već uvek smišljati nešto novo. Svakog dana – premijera. Čeka se neka iskra, možda će je upravo studenti doneti.

Prisustvovali ste raznim demonstracijama i okupljanjima, bilo onima koje je organizovala vlast bilo protivnici vlasti. Koji je prvi protest koji ste fotografisali?


Počeo sam da snimam 1987, tada sam krenuo da radim za Gamu, i prvo je bila antibirokratska revolucija. Na tim protestima – svakako da su bili organizovani, nijedan protest nije sam od sebe krenuo, a moje je mišljenje da je te organizovala služba – dovođeni su ljudi pre svega sa Kosova, ali i iz drugih mesta. Onda su išli od grada do grada, a program je bio sledeći: stizali bi sa četiri, pet različitih strana, te kolone – koje su se sve kretale ka centru gde bi se održavao miting – pozivale bi ljude “priđite nam, braćo”, “svi smo mi sa Kosova”… Svi su imali napisane parole, fotografije, slike… U početku su te slike uglavnom bile iz istorije – Kosovka Devojka, Seoba Srba Paje Jovanovića, kralj Aleksandar, pa zastave, a bilo je mnogo i Titovih slika. Međutim, s vremenom, sve je bilo manje Josipa Broza a sve više slika Slobodana Miloševića. Sećam se jednom, mislim da je to bilo u Sremskoj Mitrovici, bio je lep dan, počeo je skup, policije naizgled nigde. Ali u jednom trenutku se naoblačilo, počela da pada kiša i odjednom vidim gomilu ljudi sa istim kabanicama. Jasno, policija u civilu. A i tada sam se pentrao po raznim krovovima da bih uhvatio masu, ali sam se trudio da nađem i detalje koji mogu da ispričaju priču.

Sećam se još, Novi Sad, veliki miting, mnogo ljudi, gledam da to snimim iz raznih uglova i nađem se tako iza govornika. Tada je govorio Kertes, pored njega je stajao neko i čujem jasno, priča mu: “Sad ti kaži da si Mađar, pa se ne bojiš ni Srba ni Miloševića”, a onda Kertes krene: “Ja kao Mađar…” Toliko o spontanosti.

Kada ste na protestima, ali i inače, koliko uspevate da se emotivno distancirate od onoga što se dešava oko vas?

Bilo šta da slikam, distanciran sam potpuno. Sećam se trenutka kada sam ušao u Vukovar, bilo je to prvog dana kada je ušla vojska, otišao sam u jedno dvorište gde je bilo stotinak leševa. Bili su to ljudi koji su izvučeni iz bolnice – svi su bili u pidžamama – i pobijeni. Nisam osećao ništa u tom trenutku, gledajući kroz aparat koncentrisao sam se na oštrinu, boje, kompoziciju, kao da je u pitanju scena iz filma, kao da su oni statisti. Ali kada sam se vratio kući i razvio to…

Morate da mislite na fotografiju, a ne na događaj da biste uopšte mogli da radite. Jer ja drugačije ne bih uspeo. Verujem da tako i hirurzi operišu.

Da li je bilo nečeg što niste mogli da fotografišete?

U Vukovaru, vojnik me je odveo do ubijene bebe prekrivene čaršavom. Pitao je: “Hoćete li da sklonim čaršav, da slikate?” Rekao sam “ne”, jer bih se tako osećao kao učesnik.

Snimali ste mnogo po ratištu?

Da, gde god sam mogao. Kada je vojska otišla na hrvatski front, zvao me je direktor Game da pita da li bi otišao tamo, kazao mi je da će to trajati neko vreme, a te fotografije traži ceo svet. Ja sam bio ubeđen da će trajati dva, tri dana i rekao sam da u principu to ne volim da radim, da nisam ratni reporter, ali da ću otići. Bio sam prvo na frontu, slikao vojnike; kada je pao Vukovar, bio sam jedan od prvih novinara s ove strane koji je ušao tamo. Ono što sam video bilo je jezivo. Neposredno posle toga, početkom sledeće godine, počeo je rat u Bosni i tamo sam odlazio stalno. Nisam mogao da idem na stranu gde su bili Bošnjaci, već samo gde su Srbi i tu sam slikao sve što sam mogao – Bratunac, Istočna Bosna, Majevica, Srebrenica. Bio sam više puta u okolini Srebrenice. Jednom su pustili neku grčku ekipu i mene da se popnemo na brdo odakle se video deo Srebrenice, to sam i opisao u knjizi, i vojnik, koji je u to vreme bio sa nama, video je dole čoveka sa konjem koji ore njivu i rekao je: “Vidi kako provocira, sada ću da ga skinem”. Drugi vojnik kaže: “Nemoj, tu su novinari”. I tako je ipak pošteđen.

Jedan sagovornik mi je rekao da je rat intenziviran život, mnogo više se vidi i ono dobro u ljudima, ali ispliva i ono najgore.

Da, sećam se mnogo teških trenutaka, ali usled svega toga i onih pozitivnih… Baš u Srebrenici, povremeno su dolazili veliki kamioni UN, sa metalnom ogradom koja se spuštala da unutra uđu deca i onda se zatvarala. Pošto je tamo bilo mnogo dece a malo kamiona, roditelji su pokušavali da ubace što više dece, a onda su silom pritiskali tu ogradu kako bi je zatvorili. U svakom kamionu iz Srebrenice, kada bi se otvorio, bilo je puno dece sa polomljenim nogama, rukama, bilo je i mrtvih… I svi su bili zaista tužni kada bi ih videli.

Ali jednom je neka žena iz Bratunca prišla i rekla: “Zašto ih sad odmah ne pobijete sve, kada porastu, oni će doći i pobiće nas”. Užasno je tome prisustvovati. Kada je Srebrenica pala, žene i deca koji su ostali autobusima su prevoženi za Tuzlu. Niste mogli da ih slikate, ali se desilo da se jedan autobus pokvario i onda sam ja slikao. Bilo je tu beba, dece od godinu-dve, i svi koji su prilazili – kako vojnici Vojske Republike Srpske tako i civili iz Bratunca i okoline – davali su tim ženama i deci sve što su mogli, mleko, sokove, hleb…

Mnogi ljudi koji su se poznavali nisu hteli da pucaju jedni na druge, bilo je dosta slučajeva da su jedni drugima pomagali. Inače, ja sam pisao o jednoj mladoj ženi koju sam upoznao kada je ubacivala mine u minobacač prema Srebrenici. Fotografisao sam je i tražili su mi iz Pariza da napravim reportažu o njoj. Našao sam je u Srbiji, razgovarali smo i ispostavilo se da je bila iz sela pored Srebrenice i jednog dana su ušli muslimani u selo, masovno su pobili ljude, neki su uspeli da pobegnu, među njima i ona sa svojim mužem i malim detetom. Nije prošlo mnogo kad je zarobljena muslimanska porodica sa puno dece. I onda su Srbi rekli da će odmah da ih sve streljaju. Ali ona je izašla i stala pred tu porodicu i kazala: “Ubijte mene”.

Jeste li ušli u Srebrenicu nakon masakra?

Jesam. Inače, u to vreme sam čuo da je zapovednik Ratko Mladić posle svake pobede davao svojim borcima 24 sata da uđu u mesto koje je zauzeto, da svako uzme šta hoće, ali u Srebrenici koju je smatrao velikom pobedom, bilo je dozvoljeno 48 sati i niko od novinara nije smeo da uđe. A ja sam našao jednog čoveka, ranije sam se upoznao sa njim, Srbina koji je pobegao iz Srebrenice, bio je kino-operater, a bavio se i fotografijom, i pitao ga da li bi mogao da me prošvercuje. Onda su me on i još jedan čovek, koji je bio tamo neki rukovodilac, stavili u njihova kola i mi smo ušli u Srebrenicu. Bilo je strašno, leševi po ulicama… Znate, krv posle izvesnog vremena pocrni i ti leševi su bili naduveni i crni, a iz ušiju, nosa, očiju gmizali su beli crvi. Opet, i kada je sve najgore, nađete nešto… Sreli smo dvoje starih ljudi, starac je bio toliko iznemogao da nije mogao da stoji, a njegova žena nije htela da ide bez njega. Dvojica koji su me prevezli dali su im sve što su imali u kolima, hranu… Ne znam šta se desilo posle sa tim parom, da li su ubijeni ili su preživeli. Inače, jedan film mi je osvetljen tog dana. Video sam trojicu ljudi, vozili su kolica napunjena belom tehnikom i slikao sam ih, naravno. Bili su naoružani, tražili su odmah moj aparat, izvadio sam i dao im film.

Posle svega što ste videli, kakav je vaš odnos prema vojsci, ratovima?

I pre svega toga, oduvek sam bio čovek koji nije voleo vojsku, ratovanja, ubijanja. Jedva sam, silom, otišao u vojsku. Služio sam vojni rok u elitnoj kasarni gde je bilo 7000 vojnika, a glavni rukovodilac je bio Ratko Mladić dok je još bio komunista. Bila je to 1974. godina i moram da kažem da se rasulo i tada osećalo. Bilo je više laži nego istine. Sve vojnike su, čim dođu, testirali koliko mogu da urade zgibova, sklekova, koliko brzo trče sto metara. Takođe, testirali su ih na odlasku iz vojske. Pošto sam znao čoveka koji je to sve zapisivao, jasno mi je pokazao da su u 99 odsto slučajeva svi parametri bili bolji kada su dolazili u vojsku nego kada su iz nje odlazili. Ali onda je to lažno prikazivano – da su sporiji i lošiji na početku, a bolji na kraju. Koga su lagali? U nekom trenutku jedan političar je dolazio da obiđe kasarnu, a nama je naređeno da kupimo imalin i mažemo gume starih, propalih kamiona. Kada danas neko pomene kako treba vratiti obavezni vojni rok da mladi nešto nauče, ja kažem – tamo smo više zaboravljali nego što smo naučili.

Kada ste prvi put otišli na Kosovo?

Na Kosovo sam odlazio redovno, ali prvi put 1988, ostao sam dve nedelje, obišao mnoga mesta, slikao razne scene i događanja, što sam i opisao u knjizi. Prema meni su svi tada bili ljubazni, i Srbi, i Albanci, i Goranci, i Romi, ali su se međusobno stalno optuživali. Srbi su non-stop išli naoružani, nigde bez puške, uveče su išli na straže. Mnoge kuće su bile na prodaju, čak jedna cela ulica. Ispod jezera Gazivode – što je Vučić rekao da ne da, pa je dao – nalaze se srpski srednjovekovni manastiri i groblje koji su potopljeni i Srbi su to građenje veštačkog jezera već videli kao poništavanje svoje istorije, svog postojanja na tom prostoru.

Obilazio sam i Albance, velike porodice, i stolare koji su pravili kolevke za decu, a na svakoj je bio dvoglavi orao. Taj se sukob jasno video – sa jedne strane ulice šetaju Srbi, sa druge Albanci.

Bio sam i 1998. tamo kada je jedna grupa koju je predvodio Adem Jašari ubila policajce u patroli, pa su srpske vojne i policijske snage sa teškim naoružanjem tražile da se oni predaju ispred kuće Jašarija. Došlo je do pucnjave, stradalo je nekoliko policajaca, ali onda su srpske snage raznele celu kuću i poginulo je oko 50 ljudi, među njima žene i deca. Naravno da su bili izazvani, ali je sila bila prekomerna. Niste smeli da priđete sahrani, policija je blokirala čitav taj kraj, a ja sam bio sa svojim prijateljom, foto-reporterom Imre Sabom i išli smo sporednim putevima kako bismo uslikali tu sahranu. Bilo je nekoliko hiljada Albanaca tamo. Imre i ja smo se razišli, i utom meni prilazi grupa Albanaca i pita me ko sam. Naravno, kažem da sam iz Pariza, Art Zamur, traže pasoš, kažem da je u kolima, traže da idemo do kola i srećom, naiđe Imre, njega su poznavali odranije i verovali su mu. On shvati o čemu se radi, počne sa mnom odmah da priča na engleskom i da im objašnjava da sam njegov kolega iz Francuske. Tada mi je, što su mi kasnije i neki drugi potvrdili, spasao živu glavu.

A bio sam tamo i kada su došli Rusi – stižu ruski tenkovi, svi su oduševljeni, “dolaze Rusi da nas spasu”, bacaju cveće, ljube se. Posle tri dana Rusi predaju aerodrom, odlaze i niko ih više nikada nije ni video ni čuo. Posle toga dolazi potpisivanje Kumanovskog sporazuma, odnosno kapitulacija, a Milošević proglašava pobedu. Stanovništvo masovno odlazi sa Kosova, na traktorima, kolima, odlazi vojska i policija. Neki su tužni što idu, neki srećni što su živi, neki pale svoja i albanska imanja, iza njih ostaju požari.

Neki od njih su među onima koje Milošević nije hteo da primi u Srbiji, dolazili su posle “Oluje”, hteli su da uđu u Beograd, a on ih je slao na Kosovo. I ponovo su morali da beže. Gde god se ova vlast pojavi – pošto je to ista ona vlast i sada, samo je onda bila crveno-crna, sada je
crno-crvena – gde god oni brane Srbe, tu više Srba nema. Ako oni ostanu, više Srba neće biti ni ovde.

Što nam je dobra uvertira da razgovaramo o demonstracijama. Za sve to vreme u Beogradu se održavaju različiti protesti i vi ste prisutni?

Da, posle onih protesta koje je organizovala vlast (antibirokratska revolucija), počinju protesti protiv vlasti. Jedan od prvih je bio takozvani Crni flor, desetine hiljada ljudi je prošlo Beogradom noseći dugačku crnu tkaninu, a na čelu je pisalo “za sve ubijene u ratovima”. I to se, naravno, nije dopalo vlastima. Ali Beograd je u takvim trenucima pokazivao da neće da bude saučesnik zverstava iako je svima bilo jasno da mozak svega jeste u Beogradu.

Šta vam je od svih protesta devedesetih ostalo kao najupečatljivije?

Zima u Kolarčevoj, kordonom protiv kordona (studentski protesti 1996/97). Obično je do ponoći stajala policija i nije dozvoljavala studentima da krenu, a onda bi se u ponoć razišla i studenti bi prošetali. Sve do jednog dana kada je policija nastavila tu da stoji. I studenti se nisu pomerili. Sve je to trajalo i trajalo, stajali su jedni naspram drugih. Smišljani su razni performansi – baletani i balerine su plesali, poluobučeni na zimskim temperaturama; jednog dana su doneta velika ogledala okrenuta prema policiji da poručuju: pogledajte na šta ličite, branite lopova; studenti su crtali po trotoarima…

Možete li da zamislite da sada iz večeri u veče ostaju ljudi na ulicama? Mislite li da će se to eventualno dogoditi?

Da bi se stvorila takva energija, mora, kao što sam rekao, da uvek bude nešto novo. Danas većinom vlast daje ideju, kao što je to sad učinila sa krađom izbora. A krađa izbora je uvek bilo, i na prošlim izborima, ali ne u ovolikom broju. Vlast se plaši da će bilo šta da izgubi jer im je jasno da ako nešto izgube, izgubiće sve. Počeće ovo njihovo da se urušava. Šešelj je jednom rekao da je Vučić, sve vreme dok je bio u SRS, proučavao medije, kako gospodariti njima i tu je najdalje i otišao. Naravno, nije baš toliko bistar da sve sam smisli, tu je veliki broj savetnika, dobro plaćenih našim parama. Mada mi se čini da ponekad pomisli da je pametniji od njih pa napravi grešku. Recimo, ja ne verujem da ga je neko savetovao da dovodi ljude iz Bosne u onolikom broju, ali on je smatrao da će mu i to proći. Postoji samo jedna stvar koja njega interesuje, a to je vlast, kako bi se on i njegovi enormno bogatili.

Inače, imam neke poznanike, nekada smo bili i prijatelji, koji su u svoje vreme bili članovi Saveza komunista, pa DSS-a, pa sad SNS-a… Veliki broj ljudi nema nikakvu ideologiju, jedina ideologija im je vlast. A tu su i navijači te vlasti, pa još je Nušić pisao o tome, o podaničkom mentalitetu, i Domanović u svom Vođi, Tito nam je bio ljubičica bela, pa Milošević, a sada ovaj. Slikao sam Bogdana Bogdanovića kada je austrijski novinar pravio intervju sa njim, i Bogdanović je tada ispričao svoje viđenje pomenutih – Tito je bio Al Kapone, a Milošević je jajara sa Kalenićeve pijace. Posle izvesnog vremena jajara postaje bogotac.

A gde je tu, po vama, Vučić?

Neko je rekao da ga Vučić podseća na čovečiju ribicu. Od te čovečije ribice, metiljave, bledunjave, ma nikakve, on je sad postao kao neko i nešto, “tišina tamo”, “ćuti”, “vi lažete, nisam to nikad rekao”. A rekao je, i sto za jednog, i smejao se za onaj šoping u Milanu…

Dobro, i to bi trebalo da bude uloga medija, da podsećaju. Poput naslova vaše knjige.

Zato sve ovo i može da radi – zato što ima toliku vlast nad medijima. Pomenuo sam, vlast je proučila metode kako da vlada i vrlo je detaljna u tome. Recimo, od samog početka su na svim kioscima stavili na prvo mesto svoje medije, a ove druge zavlače negde iza, da odnekud vire. I to nije na jednom kiosku, niti je neki prodavac baš tako želeo, već je to očigledno naredba.

Kada sam 1979. godine počeo da radim u “Ilustrovanoj Politici”, većina novinara se smatrala društveno-političkim radnicima, a naš urednik je svakog utorka odlazio u Komitet da, kako smo mi tad pričali, dobije svoje mišljenje. Bilo je i tada ozbiljnih novinara, u ogromnoj manjini, koji su istinu provlačili između redova. Ali ovi što se sada predstavljaju kao novinari su čisti propagandisti. Oni nisu mediji, i pored svojih nacionalnih frekvencija, već su portparoli vlasti. Ali je tu važno reći – ja sam prezadovoljan što mi imamo neke profesionalne medije, i elektronske i pisane. Neću da ih nazivam opozicionim jer oni to svakako nisu, već svoj posao rade profesionalno i prikazuju šta se zaista događa.

Kakav rasplet očekujete u narednom periodu? Iliti, očekujete li ikakav rasplet, možda neki boljitak?

Ili će se nastaviti kao do sada ili će sve krenuti u potpuno suprotnom smeru. Ovi na vlasti uvek prave tako veliki jaz između ljudi – onih koji imaju nešto i onih koji nemaju ništa, koji ih podržavaju i koji ne mogu da ih vide očima. Sada, između Srba u Srbiji i Srba u BiH, Srba u Srbiji i Srba u Crnoj Gori. Bez tog jaza ne mogu da žive. I vraćamo se na prethodno, drže se grčevito medija koji non-stop lažu i truju. I u tome je ogromna odgovornost RTS-a. Mnogi ljudi ovde i dalje bezrezervno veruju televiziji, a RTS je javni servis kome se veruje i koji ne prikazuje stvarnost. Znate šta sve ne mogu da vide gledaoci
RTS-a? Ako bi RTS postao profesionalan samo godinu dana, verujem da bi stvari malo krenule nabolje. Naravno, da se ne zavaravamo, tolike godine nam je išlo nagore, neće odjednom biti bolje. Ali moramo polako da krenemo ka tom boljem, inače ćemo se skroz stropoštati na dno, jer svake godine je sve gore i gore.

Ja sam uvek bio i jesam protiv svake vlasti koja ne radi dobro, a do sada nisam video nijednu koja radi dobro. Samo neke rade gore. A ova… Ukratko, ova bi vlast bila najsrećnija da se ukinu sve partije sem njihove, sve televizije i novine koje pišu šta se zaista događa. A ja se nadam da im to neće uspeti.