Izgubljeni album Nila Janga Chrome Dreams ušao je u usmenu legendu tako što se nije pojavio kad je snimljen, sredinom sedamdesetih. Da jeste, bio bi smatran za remek-delo svog doba, kao što je to sasvim jasno danas pošto je napokon izašao u integralnom obliku
Srpska vrana ne zvuči tako poetski kao mala havajska vrana, ali pitam se da li vrana koji živi u Bulevaru kralja Aleksandra može da pati kao havajska vrana kada izgubi bližnjeg. Ne znamo, a bilo bi dobro da saznamo jer angažovano pozorište nije ono koje nas dirne, već ono koje ume da pozove na odgovornost
Eteričan, dubok i višeslojan, novi album Pitera Gebrijela otkriva najtananija umetnikova osećanja i pruža sofisticiran, gotovo spiritualan pogled na međusobnu povezanost svih aspekata života, složenost društvenih prilika i neumitnu prolaznost vremena
Ono što je lako moglo da skrene put prvoloptaške naturalističke priče o mladom životu pod žrvnjem svekolike isključivosti, ovde zadobija jasne i postojane obrise priče sa neskriveno etičkom komponentom, srećom, kadre da iznese povest o drugosti koja se bori u pola glasa i o sitnim delima pobune protiv sveta
Srbi i komšije vole da slušaju Lukasa, ali da čitaju o njegovom životu ili da gledaju film zasnovan na njegovom životu – to je već neka sasvim druga priča. Koga to zanima? Uostalom, čega tu ima a da već nije obrađeno u tabloidima?
Priča u romanu jeste ispričana iz ugla dečaka, ali kada se na sceni uspon nacizma predstavi kao dečija igra, onda užas zla koje od pojedinačnog raste ka opštem gubi oštrinu i težinu. Problem sa gomilanjem igre i improvizacije je potcrtan time što svi glumci igraju po više uloga
“Uvek sam voleo digresije, čini mi se da smo zreli, pogotovo mlada generacija, bar za ovo da otvaraš puno prozora, dolaziš do neke šifre, tražiš tu dalje, pa se vraćaš u osnovnu pripovest. Pošto je život haotičan, postoji potreba za smirenjem koja bi dala (a odatle ta želja i u pozorištu) čisto pripovedanje. Čini mi se da su u porastu čistije forme – priča, povratak realizmu, sklanjamo mikrofone, gradimo, u stvari, scenografiju koja dočarava, zatvara, radi ono što nam radi film”
Ostavimo li po strani vrhunsku glumu i glumačku saigru mladog Jovana Ginića i Jasne Đuričić, problemi sa ovim filmom iskrsavaju u nekoliko ravni – recimo, na planu postavke i distribucije preostalih likova. Iako očigledno efemerniji, oni su ovde dati na tački krokija, pri čemu su opoziciono nastrojeni bočni likovi unutar ove priče opterećeni ishitrenim bigotizmom i opštom zadrtošću
Šejnov razvaljeni fizički oblik bio je protest protiv lažnosti ove na profitima izgrađene civilizacije, čije smo svi žrtve, živi prikaz kako normalan čovek može ove nedaće da preboli na nogama samo pretvarajući se u ruinu. Izabrao je da to uradi na način na koji su veliki pesnici uvek radili – stavljajući znak jednakosti između svog života, reči, muzike i ponašanja mimo scene
Jednako je važno da manji gradovi imaju ozbiljne festivale, jer su veliki gradovi zasićeni sadržajem svih vrsta. Ovo što radi Urban sa svojim timom neka potraje. Mesto na granici uvek daje poticaje da se dogode pomaci, pogotovo kada ima tradiciju kao Subotica
Napoleon je svakako raskošan film, bogato produciran, oživljavanje epohe koje sadrži nekoliko istinski spektakularnih scena bitaka, ali je suštinski jedno rutinsko ostvarenje koje ne nudi nijedan novi ugao, osim, možda, zavir u Napolenovu i Žozefininu postelju (što uključuje par scena seksa koje više odgovaraju komediji nego ozbiljnoj drami i bez kojih smo mogli)
Neumitnost emancipacije bi, između svega ostalog, mogao da bude ako ne krunski, a ono barem zbirni imenitelj na planu motiva nekoliko međusobno posve raznorodnih filmova iz različitih programskih segmenata ovogodišnjeg 29. Festivala autorskog filma u Beogradu
Gnev jednom raspomamljene ljudske supstance reži kao pas, nema joj druge. Kada se suoči sa ništavilom svojih praznih perspektiva, njen očaj zadobija moćnu spiritualnu auru. Smejati se vasioni u lice, dovikivati se sa njom kroz megafon božanskog, malom čoveku daje onaj neophodan podsticaj da zvukom napadne hudi ćorsokak u koji se sred svih tih prostranstava neočekivano zapleo. Deluje li vam ovo kao trip na esidu? Ne, to je novi album sjajnog beogradskog benda sv. Pseta
Premda u potpunosti lišen čak i bledih primesa aktivističke oblande, ovaj je Filiberov film, povrh svega drugog, i rečito i sveobuhvatno podsećanje na moć i značaj empatije
Nećemo mnogo pogrešiti ako izvedemo zaključak da Žarko Laušević zapravo nema lošu ulogu u svojoj karijeri, i da je bio dobar, vrlo dobar ili odličan čak i u filmovima koji možda nisu bili dostojni njegovog talenta. On je svakoj ulozi pristupao studiozno, sa dostojanstvenošću, svaku je obogatio i iz svake je izvukao najviše moguće. Malo je glumaca takvog talenta na ovim prostorima
