Nije da nije bilo "boljih" pisaca, to je odviše lako dokazati i sasvim besmisleno dokazivati, ali ima taj neki element koji je samo Kapor mogao uneti u naše osećanje sveta
Donedavno, holivudska industrija je forsiranjem eksplicitno politički korektnih ostvarenja ispoljavala konstantnu potrebu da se dinstancira od militarističke politike onog smešnog tipa iz Teksasa. Sada, kada je tu Obama da "čuva leđa", mogli su konačno malo da se opuste i posvete svojim vojnicima u Iraku i Avganistanu, herojima ratova koji možda i nisu baš toliko nepravedni kako nam se u Bušovo vreme činilo. Uostalom, Bigelouva u svom pobedničkom govoru nije ni pomislila da kaže nešto što bi dovelo u pitanje ispravnost i svrsishodnost američkog vojnog prisustva u srednjoj Aziji
U poslednjem poglavlju Zelene čoje Montenegra, knjige posvećene "uspomeni na velikog umetnika i prijatelja Zuku Džumhura (1921–1989)", Kapor direktno i bez krzmanja izlaže sve ono što mu je u poslednjih dvadeset godina donelo zao glas. Na samom kraju knjige, međutim, stoji: "Često su me pitali na čijoj bi strani Zuko bio da je živ? Zanimljivo pitanje! – odgovarao bih. – Verujte, pitaću ga čim ga budem video..."
I te kako prija podsetiti se da niste uzalud voleli takve stvari. U međuvremenu, (pro)pade i Berlinski zid i mnogo šta drugo, ali kad se uverite da vam mladost nije prošla uzaludno, pedesete su sasvim prihvatljive