Kod dobrih glumaca publika sa lakoćom zaboravlja da gleda glumca i zahvaljujući njegovoj veštini stupa u kontakt sa likom. Kod najvećih glumaca, pak, to se preokreće još jednom i uživamo u liku zato što ga tumači baš taj glumac. Sam glumac postaje nosilac značenja u našoj kulturi gledanja filmova. Primer za ovaj fenomen je Hemfri Bogart ili Džek Nikolson. Džoni Dep je najsvežiji primer takvog glumca, a njegov Džek Sperou je jedan od ultimativnih junaka našeg doba
"U ružnoj, nesrećnoj uspomeni – sve je tačno. U lepoj – skoro ništa. Zato ružne guramo i gasimo, a lepe puštamo da se nekontrolisano šire i baškare u svojoj laži i lakirovci. Naša nesreća je što lepih uspomena imamo malo. A i to malo je falsifikat. Kako starimo, podgrevamo se tim romantizovanim istinama i patimo. Plačemo za prošlim vremenima i pokojnim događajima kao da su zaista postojali, kao da su se zaista odigrali"
Ono što te prvo zapahne sa ovih stranica jeste sam taj jezik: bože, da li je moguće da je iko ikada mogao misliti da se na tom i takvom jeziku može izreći išta što bi imalo smisla
Na desetogodišnjicu smrti ruskog pesnika Borisa Rižija, u ponedeljak je u Beogradu predstavljena njegova zbirka pesama i prikazan film o njegovom burnom i kratkom životu
