"Na neki način, ja sam ciganski Dositej Obradović. Pevam na ovom našem jeziku da ga moji Cigani nauče, a prevodim na ciganski, Kuran, Bibliju, Dostojevskog, Tolstoja... Markesa sam, na primer, počeo da prevodim jer me to što piše asocira na Cigane. Melkijades iz Sto godina samoće je Ciganin. Pa ti cirkusi, to kako oni šetaju po varošima i kako ljudi zahvaljujući njima jače doživljavaju i sjaj i bedu, to je ono što mene privlači Markesu’"
U političkom životu i u glavnoj medijskoj struji možda se i forsiraju takozvana identitetska pitanja, ali su obični ljudi u tom smislu uglavnom relaksirani. Listom se od srca smeju novim slovima crnogorskog jezika (čitaj: meko š). To, međutim, ne znači da crnogorski jezik nema svoje specifičnosti. Beležim samo dve. Lokalni tabletomani imaju zgodan izraz za Diazepam; zovu ga Kameron, zbog glumice što se preziva Diaz
"Narodni muzej ne radi 10 godina. Sramota! I Savremeni muzej je zatvoren. Zašto? Sad živimo u kokošinjcu, jadna nam majka! Toliko smo politizovani – nemamo muzeje, ali zato imamo politiku! Nešto nam se desilo, nešto što ne nosi ništa dobro"
"Na neki način, ja sam ciganski Dositej Obradović. Pevam na ovom našem jeziku da ga moji Cigani nauče, a prevodim na ciganski, Kuran, Bibliju, Dostojevskog, Tolstoja... Markesa sam, na primer, počeo da prevodim jer me to što piše asocira na Cigane. Melkijades iz Sto godina samoće je Ciganin. Pa ti cirkusi, to kako oni šetaju po varošima i kako ljudi zahvaljujući njima jače doživljavaju i sjaj i bedu, to je ono što mene privlači Markesu’"
