U interesu novog komada Biljane Srbljanović Princip (Mali mi je ovaj grob) koja se u režiji Mihala Zadara odnedavno nalazi na repertoaru bečkog pozorišta Šaušpilhauz, morala bi se bukvalno shvatiti napomena u njegovom uvodu da je sve napisano samo čista fikcija i da u drami ne treba tražiti ništa više. Ali novo povezivanje u prošlosti drugačije povezanih činjenica istovremeno je i njihovo tumačenje, a odnos prema istorijskoj građi ujedno i vrednosni stav. Od toga ne može pobeći ni autorka ovog komada. Iz njegove celine nameće se zaključak o psihološkom diletantizmu, trivijalizaciji istorije i njenom tendencioznom, redukcionističkom tumačenju
Mračne ulice Menhetna po mnogu čemu je tipičan film Džejmsa Greja, no istovremeno je i ponajveća aberacija u njegovom dosadašnjem opusu.
Ovde se Grej vraća u vreme neposredno nakon završetka Prvog svetskog rata, dok su dosad njegovi filmovi obrađivali savremenost ili recentnu prošlost
Cufajeva kritika međunarodnih ekspertskih misija koje postaju same sebi svrha ukršta se sa gorčinom Danisa Tanovića, čiji film Ničija zemlja predstavlja jednu od najbritkijih kritika neokolonijalističke arogancije i birokratske bezdušnosti "civilizatorskih" misija međunarodne zajednice u unesrećenim zabitima širom sveta. Razlika je samo u tome što u Tanovićevom filmu na onoj odskočnoj mini leži samo jedan vojnik, a kod Cufaja je to celo društvo koje simbolizuje narode koji su upućeni na takvu "pomoć"
"Mi smo bend koji ignoriše trendove – naši albumi i koncerti su sve duži. Strategije po kojima treba sebe i svoju muziku prilagoditi recimo Tviteru ne idu sa prirodom muzike kao takve"
