"Posle raspada Jugoslavije neki narodi su definisali, organizovali i stabilizovali svoje države. Mi spadamo među one koji to nisu uradili. Srbija se pretvorila u zemlju koja uvozi pasulj i beli luk, a izvozi odlikovanja. Kafana ‘Šargan’ je šezdesetih godina bila ostrvo odbačenih na periferiji Beograda, a danas je cela Srbija postala kafana ‘Šargan’. Kafana puna poniženih ljudi bez perspektive i nade. Jedino je onaj periferijski politički aktivista Mile, u međuvremenu, verovatno postao ministar, ako ne i nešto veće od toga"
"Posle iskustva sa snimanja filma Marble Ass, Želimir Žilnik je za mene bio jedno od najvećih čuda koje sam imao prilike da vidim, večita inspiracija, obrazac da umetnik mora da bude spreman na sve, da nema stvari u životu koju ne može da izdrži. To je smisao i suština umetnosti. Davanjem takvog primera on kao čovek i kao umetnik ima validnost. Bez toga, sve je sviranje kurcu. Mislim tu i na sebe, istrajao sam trideset godina"
Niko ne zna šta se na Tikalovim slikama događa. Ko su ljudi-prilikovi i utvare na njima? Šta traže, koga traže, kuda idu, šta nameravaju? Kada gledam te slike, osećam se kao da čitam Gogolja: vidim sklepane zapurnjale prostorije pune spodoba, poluljudi, hermafrodita, naopakonasađenih, zvjerova, zombija i homunkulusa, rupara i ostalih sektaša, zlih duhova, inkvizitora, rusalja i babetina našeg života, letećih mrtvih duša, sumnjivih lica, revizora i izvršitelja poslednjeg suda... Tikalov svet razumem kao nekakve donje radove koje izvode kamuflirani likovi suludim alatima, presipajući ništa u ništa i mereći ništa ničim nekakvim alhemijskim atanorima, potpomognuti pometenim i sipljivim arhivarima...
Skorsezeov Džordan Belfort u tumačenju Leonarda Dikaprija gledaocu je, kad se podvuče crta, naposletku ipak simpatičan. Među nekakvim apstraktno i neljudski pohlepnim ajkulama, Belfortu ljudskost daje upravo paroksizam njegovih poroka
