Šta je to što je bledunjave britanske dečake, pripadnike materijalno bezbrižne i bezbrižno dosadne srednje klase, krajem pedesetih i početkom šezdesetih godina prošlog veka tako snažno privuklo bluzu kao muzičkoj formi, ali i kao životnom stavu i stilu
U izdanju beogradskog Komika, nedavno je objavljen strip Frederika Petersa Plave pilule, potresna autobiografska priča o životu s ženom koju voli i njenim trogodišnjim sinom, koji su oboje zaraženi HIV-om
Đenka Đavo, Bob iz Vrućeg vetra; "disident" Jakovljević, besmrtni Makavejevljev "Alex Rossignol", pogrebni govornik iz Ko to tamo peva ("tvoji čobančići i... čobančice"); svi muzičari ("ej ti!, ti buđavi...") što nose "tetki lek", ciganski don Korleone u Domu za vešanje, Gile iz Sivog doma... Niko tako, i nikad tako humorno, s neuhvatljivim komičkim tajmingom, nije utelovljavao negdašnji polusvet, odgurnute, male, slomljene ljude, ponekad čak i idealiste i zanesenjake kojima ipak ne smeta i da prevare ili nekom zavedu kćerku kad se namesti prilika. Bora je u njima uhvatio jednu lomljivu ljudskost, od vrste koja je svesna sebe u svojoj slabosti, pa se zbog toga uvek izmiče iz događaja, koja se sklanja i iz istorije
Četvorica momaka iz Velike Britanije i peti iz Irske, uzrasta od 20 do 23 godine, pomračili su svetsku slavu Džastina Bibera. Šta je bolje od jednog lepuškastog mladića? Tačan odgovor je: petorica lepuškastih mladića – One Direction
Večiti mangup sa Čubure ili Dorćola, ponekad preobučen u kostim seljaka, radnika ili Roma – sve prema zahtevima uloge koju je tumačio – najčešće bez kinte u džepu, bitanga sa nadom u bolje sutra, spreman na laž, krađu i prevaru, čovečuljak koji vodi neravnopravnu bitku sa najvećim i najsurovijim ološem, za malu meru ljudskog dostojanstva i još manju meru najnužnije egzistencije, ukratko luzer ali prepoznatljiv kao čovek dobrog srca. Zato su ga voleli i još ga uvek vole
