Ove subote, premijera predstave Deca radosti po tekstu Milene Marković, u režiji Snežane Trišić, u Ateljeu 212, zakazana na isti dan kad je pre 60 godina premijerom Geteovog Fausta, u režiji Mire Trailović, počeo život ovog beogradskog pozorišta, otvoriće i sezonu nebrojenih priča o prošlim danima "Ateljea". Izabrali smo dve – priču Dare Džokić, poznate, važne glumice, koja je u "Ateljeu" od 1980. godine, i priču Jelene Mijović, koja je postala dramaturškinja slavljeničkog pozorišta 1999. godine
"Čini mi se da je 21. vek, a ovaj film je mali doprinos tome, u ovom vrtlogu migracija, vreme u kojem čovek može, i dužan je, da sebi izabere domovinu"
Taman kada smo pomislili da je realizam iščezla vrsta na pozorišnim daskama Beograda, pojavile su se dve dobre predstave (JDP – Pod žrvnjem i BDP – Moje dete) koje ovaj način/pravac promišljanja pozorišne umetnosti čine ponovo aktuelnim. Iako obe predstave po svom stilu pripadaju potpuno drugačijoj estetici u odnosu na Rodoljupce Narodnog pozorišta, one su komplementarne po svom dejstvu. Rodoljupci daju sliku srpskog društva u totalu, a Pod žrvnjem i Naše dete u krupnom planu
Više od 3200 humanitarnih akcija, uloženih 36 miliona evra, izgradnja dve zadužbine i obnova 53 kuće u Obrenovcu nakon poplava – samo su neki od rezultata Delta Fondacije
