Za razliku od nekih ranijih komada u kojima je Milena Marković uspela da pronađe žicu koja spaja prošlu i sadašnju sudbinu žene, ovde je sve ostalo na nivou ne baš uspešnog pokušaja koji se ne može pokriti poetskim slikama
"Moraš riskirati kada radiš, a ljudi jako često kalkuliraju. mislim da je to uvijek bilo tako... Nije to zato što su svi danas kako na traci... nisam sklon tom vjerovanju. Vjerujem da je čaša polupuna, optimist sam. Ne volim one priče: joj, kazalište nije nikad bilo loše kao sada!"
Kičićev debi je sasvim kompetentan. Režija je, doduše, rutinska, bliža televizijskom nego filmskom izrazu, ali sveukupno na visini zadatka, a sa posebnom pažnjom, što i treba očekivati imajući u vidu izvorni poziv reditelja, na glumačke kreacije
"Izgubili smo dečačke iluzije. Bili smo na početku, kao što je i vreme bilo pre krize, mnogo skloniji da verujemo ili bar prihvatamo zdravo za gotovo tu neku proevropsku priču uz koju je rokenrol bio vezan devedesetih. Već početkom ove decenije imali smo osvešćenje i jasnu sliku o tome da se bogate zemlje bogate upravo eksploatacijom periferije"
