Sve ono što je zamišljeno još pre nego što se svet histerično samozaključao u špajzeve u suicidalnom strahu od jednog hajvančića, sve ono što je selektor Svetislav Jovanov još s buđenjem proleća izabrao – došlo je, izvedeno je, viđeno je
"Nije moguće čekati da kriza prođe, jer nas kapitalizam direktno i indirektno tera na rad, naš život izjednačava sa radom. I onda otpočinje borba za preživljavanje određenih profesija. Pozorište u tom smislu ne sme sebe proglasiti nebitnim, ali zaista je neodgovorno ako se pravimo da se ništa nije desilo. Desilo se i dešava se"
"Umri, dušo, i ja ću umreti" – sada mi još strašnije zvuče ovi stihovi. Zaista se nešto desi s muzikom kada je stvaralac ostavi za sobom. Dobije nežni oreol, ali i neku dubinu, senku, novu frekvenciju
Oba ova filma o otporu i pružanju otpora društvenim uslovljavanjima i stegama govore sa onoliko domišljatosti i hrabrosti koliko uopšte može biti dato filmovima koji moraju pred što brojniju publiku
