Šejnov razvaljeni fizički oblik bio je protest protiv lažnosti ove na profitima izgrađene civilizacije, čije smo svi žrtve, živi prikaz kako normalan čovek može ove nedaće da preboli na nogama samo pretvarajući se u ruinu. Izabrao je da to uradi na način na koji su veliki pesnici uvek radili – stavljajući znak jednakosti između svog života, reči, muzike i ponašanja mimo scene
Ostavimo li po strani vrhunsku glumu i glumačku saigru mladog Jovana Ginića i Jasne Đuričić, problemi sa ovim filmom iskrsavaju u nekoliko ravni – recimo, na planu postavke i distribucije preostalih likova. Iako očigledno efemerniji, oni su ovde dati na tački krokija, pri čemu su opoziciono nastrojeni bočni likovi unutar ove priče opterećeni ishitrenim bigotizmom i opštom zadrtošću
“Uvek sam voleo digresije, čini mi se da smo zreli, pogotovo mlada generacija, bar za ovo da otvaraš puno prozora, dolaziš do neke šifre, tražiš tu dalje, pa se vraćaš u osnovnu pripovest. Pošto je život haotičan, postoji potreba za smirenjem koja bi dala (a odatle ta želja i u pozorištu) čisto pripovedanje. Čini mi se da su u porastu čistije forme – priča, povratak realizmu, sklanjamo mikrofone, gradimo, u stvari, scenografiju koja dočarava, zatvara, radi ono što nam radi film”
