Povodom sedamdesetogodišnjice smrti velikog slikara, u beogradskom Domu vojske Srbije otvorena je izložba slika Save Šumanovića na kojoj se nalaze platna nastala tokom poslednje decenije njegovog života
Nedavno završena velika retrospektivna izložba u Berlinu i otvaranje iste postavke početkom juna u Parizu još jednom skreću pažnju na delo Gerharda Rihtera, jednog od najvećih umetnika današnjice, slikara koga mnogi smatraju Pikasom XXI veka
Rečima Klaudija Magrisa, Temišvar je lep i nije lišen melanholije. Izjutra, dok se prvi put šetam po gradu, ta se melanholija skoro može opipati. Ima tu neke istočnjačke patine, patine patnje, koju ne može poništiti ni stotinu neonskih reklama Mekdonaldsa. Fasade su oronule, tramvaji škripavi, lica siva i zabrinuta
"Narodni muzej ne radi 10 godina. Sramota! I Savremeni muzej je zatvoren. Zašto? Sad živimo u kokošinjcu, jadna nam majka! Toliko smo politizovani – nemamo muzeje, ali zato imamo politiku! Nešto nam se desilo, nešto što ne nosi ništa dobro"
U političkom životu i u glavnoj medijskoj struji možda se i forsiraju takozvana identitetska pitanja, ali su obični ljudi u tom smislu uglavnom relaksirani. Listom se od srca smeju novim slovima crnogorskog jezika (čitaj: meko š). To, međutim, ne znači da crnogorski jezik nema svoje specifičnosti. Beležim samo dve. Lokalni tabletomani imaju zgodan izraz za Diazepam; zovu ga Kameron, zbog glumice što se preziva Diaz
"Na neki način, ja sam ciganski Dositej Obradović. Pevam na ovom našem jeziku da ga moji Cigani nauče, a prevodim na ciganski, Kuran, Bibliju, Dostojevskog, Tolstoja... Markesa sam, na primer, počeo da prevodim jer me to što piše asocira na Cigane. Melkijades iz Sto godina samoće je Ciganin. Pa ti cirkusi, to kako oni šetaju po varošima i kako ljudi zahvaljujući njima jače doživljavaju i sjaj i bedu, to je ono što mene privlači Markesu’"
"Na neki način, ja sam ciganski Dositej Obradović. Pevam na ovom našem jeziku da ga moji Cigani nauče, a prevodim na ciganski, Kuran, Bibliju, Dostojevskog, Tolstoja... Markesa sam, na primer, počeo da prevodim jer me to što piše asocira na Cigane. Melkijades iz Sto godina samoće je Ciganin. Pa ti cirkusi, to kako oni šetaju po varošima i kako ljudi zahvaljujući njima jače doživljavaju i sjaj i bedu, to je ono što mene privlači Markesu’"
Gotje je u pomahnitaloj globalnoj vladavini amaterizma kao principa dao i glas i mesto okupljanja sofisticiranijim konzumentima pop muzike u internetskoj eri
Ivan Milenković je jedan od retkih podvižnika koji se unazad već više od deceniju upustio u nezahvalan posao čitanja, prikazivanja i procenjivanja filozofskih štiva, i tako i sam postao gotovo nezaobilazna kulturna "činjenica" i referentno mesto zainteresovane intelektualne javnosti. U izdanju Karposa nedavno je objavljena zbirka njegovih tekstova pod nazivom Filozofski fragmenti
"Mlade koji se danas šetaju i slušaju muziku tako što između sebe podele dve slušalice istog telefona pa gajtani tih slušalica naprave slovo Y ja zovem ‘Y generacija’. Muzika koju slušaju obeležava njihov teren koji postaje nedopstupan za druge. To je grozno, ljudi po celom svetu hodaju sa čepovima u ušima! Šalju gomilu podataka jedni drugima, ali ne komuniciraju. Napišu SMS: sad sam u klozetu, sad sam u busu. To su samo podaci, tu nema ljudi. Ne kažem da svi treba da se držimo za ruke na ulici, ali kad bismo se makar malo bolje čuli..."
Aktuelna američka serija "Devojke" je svojevrstan antipod "Seksu i gradu" i sledeća velika televizijska stvar. Kako ni ovde ne manjka ljudi od dvadeset-i-nešto, nadobudnih, samoproglašenih intelektualaca sa blaziranim, ničim utemeljenim ali agresivnim političkim i drugim stavovima, često sa umetničkim aspiracijama, koji žive na račun roditelja, koji se "traže" i još uvek ne znaju baš ko su, ali osećaju da su nešto mnogo bitno, dobar deo publike "Devojke" bi mogle da imaju među njima, ali i među onima kojima takvi beskrajno idu na živce
Sarajevska izdavačka kuća Buybook objavila je ovih dana prevod (auto)biografske knjige Zlatana Ibrahimovića pod naslovom Ja sam Zlatan. Napisana u prvom licu jednine, ispisanom rukom Davida Lagerkranca, ova knjiga je izuzetno uzbudljivo štivo, interesantno i onima koji knjige inače i ne čitaju, a u novinama se zadržavaju samo na sportskoj rubrici, kao i pravim zaljubljenicima u tekst
Aktuelna izložba Dijega Rivere u njujorškom Muzeju moderne umetnosti sa radovima nastalim tokom Riverinog boravka u Njujorku krajem 1931. i početkom 1932. godine, koje je naručio i finansirao sam muzej na čelu sa Ebi Rokfeler, realizovana je u osetljivom društveno-ekonomskom trenutku, navodeći posetioce na preispitivanje politike muzeja, ali i na, s obzirom na Riverin levičarski politički angažman – eventualne skrivene poruke
"Iz pokušaja da spase svet, pametan čovek može izvući jedino pouku da to nije njegov posao. Ali, način na koji me danas, i godinama unazad, primaju ljudi iz nekih napaćenih gradova i krajeva, pokazuje mi da je sve to moglo da se uradi i drugačije. Samo što me to ipak daleko više rastužuje nego što me čini važnim"
U dve knjige i na više od 1200 stranica nedavno su u izdanju Službenog glasnika i u prevodu Aleksandre Mančić objavljene sabrane priče Hulija Kortasara, jednog od najvećih pisaca XX veka
O lažima, lažovima, laganju i polagivanju napisana je povelika biblioteka i bilo bi suvišno sada se upuštati u sve to. Dve knjige – O laži Aurelijana Augustina u prevodu Sinana Gudževića i Lažljivčeva priča Džeremija Kembela u prevodu Vladimira Aranđelovića, međutim, komplementarne su na jedan nadahnjujući način
