"Devedesetih sam ušao u pozorište da bih pobegao od života koji me je plašio. U pozorištu sam našao paralelni svet, bolji, tamo sam pobeđivao svoje strahove i javno govorio svoje stavove. Zato kad me sad pitaju da li se bavim politikom, ja kažem: da, naravno da se bavim. Čovek koji je igrao Raskoljnikova, Stavrogina, Leonea, naravno da se bavi politikom"
Poslednji pozdrav astronautima je jedna od onih knjiga koje vredi držati na radnom stolu ili na noćnom stočiću, koja kako god je i gde god je otvorimo nudi pesmu, stih ili misao – za uživanje i razmišljanje
San Ra je jedan od najznačajnijih džez umetnika, ali je njegov opus ostao neprihvaćen donedavno, i to zahvaljujući trivijalnim detaljima kao što je činjenica da je celog života tvrdio kako je došao sa Saturna
"Elite u zemljama bivše Jugoslavije su veoma slične: korumpirane su i nemaju političkih principa. Desni centar ili levi centar, nebitno je. Postoji samo jedna vrsta političke zverke: neoliberalni političar koji gleda kako da uzme novac za sebe, za svoju porodicu, svoj klan, svoje kompanjone. To je savremena demokratija"
Kada je Jergović, taj prema Viskoviću svemoćni manipulator prije šest godina prvi put dobio Nagradu "Jutarnjeg lista", i to upravo za Dvore od oraha, roman u kojem se epizodno i usputno pojavljuje i Draža Mihailović, jedan od članova žirija bio je, pogađate, upravo Velimir Visković. I nije imao nikakvih problema s moralom. Nema ih, očito, ni danas
"Velika uloga je kao partitura prvoj violini u orkestru: morate da imate osećaj za ritam, za muziku koju vam dobacuje vaš partner, vi morate da pustite da život diše sa scene, samo istinitost može da pređe do gledaoca. To se sve uči, ali treba imati i sluha i treba biti svestan... kao muzika..."
Pre sto godina rođen je Robert Džonson. U svoje vreme bio je prihvaćen, ali ne preterano slavan bluzer. Mnogo kasnije ispostaviće se da je reč o jednoj od ključnih figura rokenrol mitologije
Razlog što se priključujem polemici povodom ovogodišnje dodele NIN-ove nagrade za roman godine je osećanje odgovornosti prema nečemu što mi je vrlo bitno – etičkim kriterijumima u umetničkoj kritici – i s nadom da mogu dati doprinos razrešavanju ove mučne situacije, koja ne bi ni trebalo da bude predmet polemike nego najosnovnije, podrazumevajuće procedure
Fascinantna je Jergovićeva sposobnost da manipuliše svojim prijateljima, svi oni se oglašavaju ovih dana jer ih je on stavio pred ultimativan zahtev; pišu tekstove u koje zapravo do kraja ne veruju pa mi se neki od njih izravno ili posredno izvinjavaju: znaju oni da Miljenko baš nije moralno čist, ali darovit je dečko i treba ga podržati
"Generacija 91–95.", po romanu Borisa Dežulovića; reditelj Borut Šeparović Franc Vedekind, "Buđenje proljeća"; reditelj Oliver Frljić "Garaža", po romanu Zdenka Mesarića, reditelj Ivica Buljan, u koprodukciji sa La MaMa, Njujork Gostovanje Zagrebačkog kazališta mladih u JDP-u
Kako je Miljenko Jergović postao "četnik", i to baš zahvaljujući "Vremenu", i kako je zla "beogradska čaršija" postala mesto u kojem se ne može uspeti bez hvaljenja Draže Mihailovića
Pokorno priznajem, nisam bio u pravu, jer da jesam, čuli bi se i drugi slični glasovi u javnosti, a ne bi usledilo gromoglasno ćutanje, zar ne, zaglušeno tek medijskim fanfarama i šampanjskim čepovima sa svečane dodele NIN-ove nagrade? Da sam kojim slučajem bio u pravu, ne bi valjda posle svega zagrmeli ni pravednički glasovi nekih članova žirija, jer bi to onda zapravo bilo besramno i nečuveno, je li tako, g. Spaić-Pavkoviću?
Dva osnovna principa tematizacije jugoslovenskog kulturnog života mogu se podeliti na tobož superiorni podsmešljivi ton ili nostalgična i ideologizovana evociranja. Film Cinema Komunisto Mile Turajlić izbegava ova dva pristupa, iako je očigledna jasna simpatija prema epohi, utoliko bitnija što dolazi od nekoga iz generacije koja nije direktno participirala u tom vremenu
"Građanski Beograd, onaj sada tihi, što ga nema po prijemima i fotosima sa banketa posle modnih revija i ne znam kakvih već skorojevićkih korzoa za prikazivanje, onaj Beograd što čita knjige, koji uživa u dobrim prevodima, kog je stid da bude deo opšteg socijalnog neukusa, onaj razočarani Beograd, čestiti, koji zna šta je data reč, koji ima memoriju a ipak prašta, koji je nekada stajao u redovima ispred Kinoteke zbog Viskontija i Bergmana i Tarkovskog, koji je voleo i pamti Nedu Spasojević na primer, koji nema novaca sada, ali je duhom zamašan, taj Beograd zna koliko bole Glembajevi – na više razina"
