Dok je Krleža okružen javnim prezirom tonuo u zaborav, povampirili su se junaci iz njegovih dela i ustali jedan po jedan iz svojih književnih grobova, aktuelni, živi i prepoznatljivi kao u doba kada su nastajali. Kada se bog Mars preselio u Irak i Avganistan, a zvanice se razišle sa krvavog Banketa u bivšoj Jugoslaviji, Gospoda Glembajevi su uputili čvrst pogled u ogledalo, popravili kravatu, pogledali na roleks i izašli na prijeme, u počasne lože fudbalskih stadiona, na modne revije i proslave vlastitih jubileja u strogo kontrolisanim klubovima
Dovlatov, Stogoff i Sorokin na literarno briljantan način „transcendiraju" neveselu (da li samo?) rusku stvarnost jučerašnjice, današnjice i sutrašnjice
"Ljudi uništavaju ono što je drugačije, slabo i nemoćno. To je slika naše civilizacije, slika koja je nekada bila javna, neskrivena i bahata. A sada se šminka, doteruje i prikriva"
"Ovo je nacionalni teatar, a ne sindikalni ili partijski, u njemu treba raditi, menjati rđave navike i popravljati greške većom brzinom od one kojom smo ih stvarali"
Srećko Horvat se u ovoj knjizi prepušta ispadima "mekog", čak sentimentalnog diskursa, ali to nimalo ne smeta, naprotiv, i to je jedan od bitnih elemenata onog "ljudskog, odviše ljudskog"
Ništa od ovoga se ne tiče ni morala, ni religije, ni dogme ni velikih popularnih pitanja o životu posle smrti. Istina sa velikim početnim "I" tiče se života pre smrti. Tiče se toga do dođete do tridesete, ili čak pedesete godine života, a da se ne poželite upucati u glavu. To je prava vrednost pravog obrazovanja, što nema nikakve veze sa ocenama i titulama, a ima mnogo veze sa jednostavnom svešću – svešću da postoji ono što je stvarno i suštinsko, što je skriveno, a sve vreme nam je pred očima
"Oduvek sam se trudila da crtežom, bojom, tipografijom naglasim emociju u stripu. Volim tu isprepletenost naracije i čiste likovnosti, neprekidno eksperimentisanje i traženje"
Odlukom da ne prihvati prijave knjiga Sjetva soli Muharema Bazdulja i Otac Miljenka Jergovića, žiri NIN-ove nagrade izazvao je nekoliko nedoumica, od kojih su neke i logičke prirode. Prvi zaključak koji se nameće sam po sebi jeste da jezik na kom pišu Bazdulj i Jergović nije (i) srpski
Nakon svega, napokon je ugašeno svetlo i zatvorena su vrata za poslednjim pravim simbolom nekada živog, ustreptalog, kreativnog, uistinu svetskog grada, mestom koje je sâmo širilo dobar deo te svetlosti, lepote, internacionalizma i umešnosti jednog divnog međunarodnog bratstva po najkvalitetnijoj muzici, stremljenju boljemu i, naravno, hedonizmu
Organizatori muzičke konferencije MaMA u Parizu upitali su nekolicinu zanimljivih ljudi iz muzičkog biznisa i srodnih disciplina šta misle na koji način će muzika biti prisutna u našim životima kroz petnaest godina. Dobili su sedam mogućih scenarija o budućem obliku muzičkog sveta 2025. godine
Srebrne čaše su bile obavezni deo trpeze srpske srednjovekovne gospode. Iznošene su povodom proslava, da označe status onoga ko ih iznosi i onoga zbog koga su iznete. Neke od njih je moguće videti na izložbi u Muzeju primenjene umetnosti
Nastupajuće, 2011. godine navršava se pola veka otkako je Ivo Andrić dobio Nobelovu nagradu. Tim su povodom već najavljene različite konferencije i manifestacije. Nekako u senci pedesetogodišnjice Nobelove nagrade, ostaje andrićevska – stogodišnjica. Iste godine se, naime, navršava tačno jedno stoleće otkako je Andrić ušao u svet knjige i književnosti. U brojevima 18 i 20 sarajevske Bosanske vile 1911. godine objavljene su Andrićeve pesme; između ova dva izdanja, u broju 19, dakle, objavljena je pesma Miloša Vidakovića u kojoj se zaziva Andrić
Šejkin Poslednji zapis, napisan uoči same smrti: "Đubrište je za mene imalo značaj prolaznog iskušenja moderne umetnosti; s time je moderna umetnost za mene završena. Kada bih se vratio životu (životnoj snazi), slikao bih onako kako slikanje pruža najviše radosti: po uzoru na stare majstore, po cenu toga da ne budem originalan; mislim na slike sa značenjem. Sada, odlazeći, poručujem svima koji ovo slede da nastave ne bojeći se rizika. Slikanje je oblik molitve."
Hodao sam tri sata u gradu svetala i štektavih vozova i šina i žica nad prugom. Setio sam se najlepše priče o postanku sveta koju znam. Po toj legendi Japan je stvoren božjim smehom. Neboderi su sijali u kiši i maglici iza stanice Šinđuku. Ja sam zijao u njih i smejao se. Kroz staklenu fasadu video se encefalogram jednog lifta koji pada i drugog koji se penje. I bio sam iza stanice Šinđuku. I svetla liftova su išla po pročeljima staklenih zgrada. I bila je kiša. I vozovi su vikali: Ura!
