Nije kod Fosea vreme tek sila koja se odvija bez obzira šta junaci rade, već se vreme nalazi u samim junacima kao forma čulnosti koja strukturira njihov život, te su možda baš zbog toga Foseovi tekstovi, na način neuporediv, istovremeno savršeno fizički i duboko metafizički
Dva događaja sa ovogodišnjeg BITEF-a ukazuju se kao akteri (van)institucionalne diskusije o pevanju. Jedan je operska instalacija Sunce i more, drugi je predstava Raspevana mladost. Obe izvedbe su pevane i između ostalog diskutuju tradiciju institucionalnog i vaninstitucionalnog operskog i ostalih pevanja iako se ne deklarišu kao opere
Nije aktivizam to što nas može uzbuditi u pozorištu. “Nove forme, nove forme su potrebne!” Ko zna, možda će ih i biti do kraja festivala. Nadamo se da će nam novi selektorski tim pokazati kako razume sintagmu “nove pozorišne tendencije”, odnosno u kom pravcu treba dalje da se razvija festival
“Jedna je stvar osloboditi se kolonijalnog gospodara, a sasvim druga da počneš da savladavaš roba u sebi. Do tog unutrašnjeg oslobođenja još nismo došli. Oslobodili smo se Turaka, ali se nismo izgradili kao slobodni subjekti. Autoritarizam se stalno vraća. Sve boreći se protiv Turaka, tražimo i nalazimo naše sultane”
Oneohtrix Point Never spada u najvažnije umetnike koji istražuju spoljne granice pop muzike, idući u susret nepoznatom, onako kako sateliti istražuju nepregledni prostor van Sunčevog sistema
Čudni su putevi gospodnji, a glumci su njegovi zemaljski izaslanici, idoli čiji smo savremenici, ponekad i poznanici pa ih jednako tretiramo kao i sve druge ljude: ili im štošta nepotrebno zameramo ili ih nepravedno zaboravimo
Ostvarenje 3211 je kombinacija, zapravo pletenica koju tvore igrani delovi i dokumentarni, odnosno, monološki postavljeni ispovedni segmenti u kojima Stefan Đurić Rasta govori o svom životu i životopisu, kao i o svojoj nepopravljivoj naravi
Ubeđujući sebe da raspravljaju o svetskim problemima, odrasli pljačkaju, varaju i izdaju svoje bližnje. Pretpostavljamo da je ova društvena kritika bila jedan od glavnih razloga što se proslavljeni slovenački reditelj srednje generacije Sebastijan Horvat, inače vrlo sklon socijalnim temama i klasnim pitanjima (predstave Ali – strah jede dušu, Cement), posvetio pozorišnoj adaptaciji ovog romana
Pazolini po Pazoliniju; priredio Luiđi Fontanela; prevod sa italijanskog Saša Moderc Fakultet za medije i komunikacije, Beograd/ Multimedijalni institut, Zagreb, 2022.
Braća Filipu očigledno znaju šta rade, jer nude ubedljiv i veoma dobro osmišljen film. Radnja je smeštena u njihov rodni Adelejd i prati grupu srednjoškolaca koji su pronašli novu zabavu, uzbudljivu “igru” za koju će se ubrzo ispostaviti da može da bude veoma opasna, pa čak i smrtonosna
Potpuna i iskrena vera u pozorišnu emociju postajala je sa godinama sve karakterističnija za njega i njegov rad. Pozorišne slike nabijene emocijama kod Jagoša su trajale onoliko koliko je onaj ko je zanet emocijom osećao da treba da traje. Na to niko i nikada nije mogao ostati ravnodušan. Ili ste ga obožavali ili vam je išao na živce. Sredine nije bilo. A opet, i oni koji su ga voleli, ali i oni koji taj “jagoševski” pristup nisu voleli, dolazili su redovno u pozorište i gledali sve njegove predstave
“Kada je sadašnje vreme u pitanju, današnji grad – kroz knjigu se provlači ta metafora: stalni rat između svraka i vrana. Nažalost, izgleda da su vrane oterale svrake. Nije isto da li te ujutro budi veselo keketanje svraka ili turobno graktanje vrana”
“Frustracija je danas ogromna. Danas na demonstracijama može biti milion ljudi, a da to nema nikakav efekat na politiku. To znači da su mediji toliko otupili učinak te ljudske prisutnosti na manifestacijama da to više nikome ništa ne znači. Tako da umjetnost može raditi samo mikro pomake u nekim džepovima kulture koji su sve manji i sve rjeđi”
Kenet Brana je dosta davno, pre tri i kusur decenije, mogao da može i bolje i odrešitije, a Duhove u Veneciji, u celini vagano, nije uspeo da izdigne iznad uvreženog
Toliko omladine moglo se okupiti i mnogo gorim povodom, a Buč Kesidi ima ozbiljne izglede da bude sve bolji. Na engleskom, lepše: Ima dosta prostora za poboljšanje. Malo li je, na sceni s toliko nepopravljivog?
Razlozi za nemar vlasti, čak i neprijateljstvo prema filozofiji, jasni su i najmanje zanimljivi. Filozofija stvara slobodne ljude, a svaka autoritarna struktura zazire od učenih i slobodnih ljudi. Legitimnim se, međutim, može učiniti pitanje o tome gde bi se toliki filozofi i humanistički naučnici zapošljavali, šta bi oni radili? To je, međutim, slabo pitanje
Kada se sve sabere i oduzme, reklo bi se da bi Pored tebe ipak bio zaokruženiji i kompaktniji da u njemu nema toliko primetnih spona sa prethodnim filmovima (koje su se ionako mogle relativno lako izbeći), ali je važno istaći da se film može gledati bez predznanja
“Vrhunski umetnički princip je udariti ekser u glavu iz bilo kog ugla, a ne samo iz jednog i on mora ići svojim putem kako treba. A za to je potreban mnogo veći rizik, senzibilnost, fleksibilnost i mnogo bolja tehnika. Potaknut idejama o jedinstvenosti svakog događaja, promenio sam svoje shvatanje umetnosti, tehniku, kompletan pristup. Srećan sam sa tim, pristup je životniji, muzika se pravi na licu mesta, u dodiru sa realnošću”
“Zvuk slobode”, sa svim svojim mačističkim profilom, u krajnjem zbiru, a mimo sve halabuke i ideološke bagaže koju je pokupio negde tokom puta ka bioskopima i gledaocima, nudi dovoljno čisto filmskih kvaliteta da bude deo ličnog izbora sa aktuelne kino-ponude
Zabavno je (premda i zastrašujuće) da neuki zakonodavac, kome su usta puna identiteta, ne zna da je upravo jezik armatura identiteta, te ga proglašava pukim sredstvom
UJF je proslavio pedeseti rođendan onako kako i priliči jednom od najboljih, najvećih i najstarijih džez festivala u Evropi. Ponudio je svakome ponešto na odgovarajući način, a svima koji su makar i nakratko bili prisutni, neku vrstu sreće koju nije lako opisati, ali je zato lako doživet
“Takozvane aktuelne predstave za moj ukus često imaju i nekakvu vrlo površnu didaktičnost. Kada to kažem, onda mislim na određeno nametanje ideja gledaocu, šta treba da misli i slično. Mene u pozorištu ne interesuje toliko nečija pamet, uvek mi je mnogo važnije ono što ostaje sakriveno, naslućeno, nego ono što se direktno kaže”
