Ne treba kriti – ima tu prilično aljkavosti, dramaturških nelogičnosti i neravnina svih vrsta, s tim da i pored toga Ko živ, ko mrtav kao celina iznenađujuće dobro funkcioniše – naravno pod uslovom da volite ovu vrstu komike
“Ovaj film je upravo napravljen tako da svi koji ga gledaju, odakle god da su, mogu da shvate kontekst, da im bude zabavno, pa ih onda ‘spusti’ neka granata, pa ih digne neka od priča, film je rolerkoster koji te resetuje svako malo. Ispunio je ono što je, po meni, njegova dužnost bila, a to je da ljudi izvuku neku pouku iz toga. Ne samo da se nasmiju, ne samo da kažu ‘ah, jadni Bosanci što su ih rokali’, nego da prepoznaju oko sebe šta im se sve može desiti”
Ovo je tek jedan od mnogobrojnih izbora, jer podosta je osnova za raznorodne nizove favorita, a ne zaboravimo da su se PSB dosta rano u karijeri otvoreno sprdali sa konceptom “najvećih hitova”
Spot za pesmu “Nothing Compares 2 U”, u kome na kraju Sinéad O’Connor plače netremice gledajući u kameru, jedan je od najpoznatijih spotova u pop muzici svih vremena. Kadar je skoro celim trajanjem snimka fiksiran na lice mlade devojke niz koje polako kreću da liju suze dok peva o izgubljenoj ljubavi. Kasnije smo saznali da su suze bile stvarne. Kao što je i sve ostalo u antikarijeri Sinéad Marie Bernadette O’Connor bilo stvarno
“Osamdesete godine u Jugoslaviji su ambivalentne; o njima vlada mišljenje da su bile eskapističke, pa čak i kukavičke, da nisu mogle ili htele dovoljno jasno da vide signale koje je stvarnost slala da stvari idu u pogrešnom smeru”
Nuclear Now je problemsko-aktivistički dokumentarni rad značajnog filmskog autora, stvaraoca i mislioca, koji ne preza od polemike i polemičnosti, kao ni od atipičnijih mišljenja i ubeđenja od onih plebiscitarno prihvaćenih
Nedelja je, podne. Posle šetnje pored Dunava, seljačkog doručka i čitanja novina naglas, Lj. i ja krećemo prema Zemunu. Bezbrižni, blago uzbuđeni, hrlimo prema Karađorđevom trgu. Lj. mu je kupila još jednu ogromantnu čokoladu kojima se on tako dečački raduje
Kao čovek tišine, ali nipošto nemušt čovek, Albahari ispisuje svoje priče koje kao da stanuju negde izvan istorije, ili barem u dobrom zaklonu od nje, ali i romane čiji protagonisti od istorije, od politike, od toksične kulture ljudskog nasilja i zla, trpe neposredno i posredno a neizlečivo, u ratu i miru, na trusnom Balkanu ili u bogatoj, postistorijskoj Kanadi
O početnicima i veteranima, citiranju i samorecikliranju, političkoj korektnosti i arthaus dogmatičnosti… a sve to na mogućem koncepcijskom raskršću festivala
Openhajmer je priča o čoveku koji je političarima u ruke predao oružje za masovno uništenje, bombu kakvu svet ranije nije video. Poigravajući se vremenskim tokovima, crno-belom i kolor fotografijom, Nolan polako gradi svoju priču. Trosatno trajanje filma trebalo bi da mu obezbedi dovoljno prostora da kaže i prikaže sve što želi. Ipak, preko dosta toga se samo preleti
Usputni zapis o Toplici i pljeskavici, o granicama i njihovom prelaženju, o “hrišćanskoj” i “turskoj” Prištini, o Gazimestanu i Muratovom turbetu, o albanskim i srpskim mitovima... i opet o pljeskavici
