Kad je već pomenuta Italija, podsetimo i na ovaj citat vazda autentično mudrog Umberta Eka. On je jednom prilikom iskazao i sledeće: “Svako od nas je ponekad kreten, budala, moran, ludak. Normalna osoba je razumna mešavina tih komponenti, ta četiri idealna tipa”
“Ne ide se u borbu samo zato što je zagarantovano da ćeš pobediti, jer to onda ima neke elemente kukavičluka i komfora. U bitke ideš zato što moraš, zato što osećaš da tako treba, makar to značilo da si budala (a kod nas jednim delom najčešće znači). Ili tako, ili postaneš cinik. A cinici su u prednosti jer su uvek u pravu. Šta god da radiš, cinik stoji sa strane i govori: ‘Propašće ti to.’ I zaista, sve jednoga dana i propadne... ali zar je vredno biti u pravu na takav način?!”
Iako Krešo Golik i Fadil Hadžić nisu bili koncert majstori jugoslovenske kinematografije, produkcionim crossover-om kroz četiri različite decenije postavili su autorski i bioskopski standard društvenog i političkog konteksta kakav godinama nedostaje novom srpskom i hrvatskom filmu
Sve što postoji pre same završnice u svemiru zapravo je izgovor da se do te tačke dođe; ako se to čak i na novija gledanja dalo tolerisati Kameronovom Titaniku, malo dobrovoljnog slepila možemo da darujemo i u slučaju ovog vrlo dobrog i sasvim funkcionalnog bioskopskog hita Klima Šipenka
Neće biti da je uspeh filma Air tek reakcija na zbilja iritantnu infantilizaciju savremenog američkog filma višeg ili visokog produkcionog kalibra, baš kao što pojašnjenje tog uspeha ne može da se posmatra isključivo u svetlu jednostavne posledice pojave kvalitetnog i znalački upakovanog i plasiranog filma
Ovo “irsko viđenje” Čendlerovog najpoznatijeg lika svakako nije previše nadahnuto i uzbudljivo, ali jeste dostojanstveno. Džordan je, iako mu je više od sedamdeset godina, pokazao da je i dalje reditelj od integriteta, inteligentan i pouzdan, relevantan u meri u kojoj to većina njegovih ispisnika koji su još uvek živi i aktivni više nije
Prvi album Discipline kičme nekad se smatrao prvim velikim alternativnim rok izdanjem u našim krajevima. Kad se danas presluša, jasno je da je ova divlja ploča zapravo neupitni klasik jugoslovenskog rokenrola i originalni doprinos onom svetskom
“Ono što najviše volim kod nas i naših odnosa unutar benda jeste to što nema nekog stereotipnog definisanja i karakterisanja prema rodu i polu. Doprinosi i uticaji su često složeniji i ne bih baš tačno znao da odredim koji je čiji doprinos. Raduje me što je s vremenom sve manje egzotizacije pozicije žene u bendu, gde je neko u publici srećan samo da vidi ženu sa gitarom”
Ova serija je zaludela dobar deo sveta svojom prvom sezonom, a BBC ju je naknadno uvrstio u svoju ponudu, dok poklonici sa vidnim nestrpljenjem iščekuju obećanu drugu sezonu
Kako se možemo sećati nečega što se dogodilo pre nas? Na šta mislimo kada kažemo Jugoslavija? Da li je to postao pojam u koji svako učitava svoju fantaziju o lepšoj prošlosti? Šta bajka o Jugoslaviji govori o našem odnosu prema sadašnjosti u kojoj živimo
“Meni je, priznajem, potpuno neshvatljivo – ko god da se prepozna – da preživeli akteri scene o kojoj govorimo ćutke posmatraju urbanističku destrukciju i iživljavanje koje se nad Novim Sadom već duže vreme sprovodi. Naočigled ‘uglednih zvanica’ ubrzano se devastira grad u kom žive – njegov urbani duh, priroda – dok oni, volterovski kazano, obrađuju vlastiti vrt”
Kada Arudž Aftab zapeva svojim vanvremenskim glasom, toliko senzualnim, višedimenzionalnim i oslobođenim svake sputanosti – izazivajući u vama pometnju do srži – onda dalja objašnjenja više i nisu potrebna
Dva novija odlična dokumentarna biografska filma dugog metra govore i o neposlušnosti kao prirodnom i u biti nepokorivom porivu, s tim da prvi u žiži ima veoma glasnu i nedvosmislenu neposlušnost, dok se drugi bavi iznuđenom tišinom
Stari i novi likovi se gomilaju, ali ne uspevaju da pronađu svoje mesto u “koordinantnom sistemu konfuzije”, nabacani su bez reda i cilja, sa karakterizacijom koja je uglavnom svedena na bečenje i režanje. Film u jednom trenutku postane naporan za gledanje jer je teško pohvatati šta se događa na ekranu
Ako uopšte postoje Vonegatovi “džepovi anarhije”, onda se oni sasvim sigurno nalaze u farmerkama rok poetesa. Svaka od njih obznanila je svoje prisustvo na sceni izručujući sadržaj upravo tih misterioznih čulnih spremišta pred publiku, kao deo obreda inicijacije u pleme slobodnog ženstva
