Nekog drukčijeg pjesnika bi umanjilo to što ga voli i toliko odvratnih ljudi. Kad čitam, međutim, kako za Arsenom žale i oni za koje bih, pod zakletvom na sudu, posvjedočio da su se rodili i bez srca i bez duše, odjednom i u njima, duboko ispod zloće i cinizma koji su ih izobličili, naslutim onu iskru ljudskog i božanskog koju su gnostici prepoznavali u svemu živom i neživom pa mi ih bude žao umjesto da ih prezirem. I to učini velika poezija
Za potrebe ove priče, pre svega, treba razjasniti u čemu je posebnost i prava uloga "novog talasa" u donošenju novih vrednosti u našu kulturu – oko čega se svi učesnici i posmatrači sa strane slažu – i koje su to vrednosti bile. Tekst je namenjen mlađima od 27. godina
Arsen je pisao, pevao i živeo, pa naposletku i umro, svima nama koji smo mogli razumeti šta znači kad "na stolu novine još leže, sa nekim datumima jula", i svima koji su, razvejani po svetu, tamo poneli i Arsena, kao dokaz da nisu tikve bez korena nego ljudi dostojni neke bolje sudbine
Famoznoj ulici Fuada Midžića koju je Zabranjeno pišenje opevalo od Selene pa nadalje, ulici u kojoj je stanovala autorska ekipa Pušenja, posle rata je promenjeno ime. Džaba je Fuadu Midžiću pred posleratnim sarajevskim vlastima bilo to što je bio musliman, kad je bio i komunista i partizan i jasenovački logoraš i ilegalac koji je poginuo u poslednjem danu rata i NDH-zijske vlasti nad Sarajevom. Uzeli su mu ulicu, a u toj promeni imena bilo je, međutim, nečeg i dijaboličnog i jezovitog i neverovatno simboličnog. Ulica Fuada Midžića danas se zove ulica Asima Ferhatovića Haseta, a to je isto kao da se zove i ulica Zabranjenog pušenja ili ulica Top liste nadrealista ili ulica Doktora Neleta Karajlića ili ulica Seje Sexona ili ulica Maršala Tita ili - sve to zajedno
"Kad će običan čovek, i tamo i ovde, shvatiti da Hrvate i Srbe i danas spaja, ako ne bratstvo i jedinstvo, a ono bratstvo u nevolji – nevolji koja nas čini tako sličnima... I hoće li se upitati šta su uzroci te nevolje, hoće li biti u stanju da ih prepozna u nacionalističkim strastima kojima već više decenija, i tamo i ovde, biva sistematski trovan"
"Ti znaš šta je Guča – ljudi opasno sviraju, ovi naši Cigani. Malo jeste raštimovano, ovde-onde, ali kad počnu da sviraju, groove je to. A onda mi iz diskografske kuće Enja Records, za koju snimam godinama, kažu: ti treba da snimaš s njima. Objasnim Ekremu Sejdiću da producent hoće da me snima kako sviram s njima, a oni da me prate. Pitam, hoće doći u Minhen? Ne, to ne valja. U Beograd? Ne, i to im je veliki grad. Hoće tamo gde mirišu ćevapi. I odem u Vranje. Prvog dana bilo je malo kruto, snimali smo u kući Bore Stankovića. Oni stanu ukrug i sviraju. Sviramo, završimo, odjedanput tišina u krugu; pored mene Ekrem s njegovom trubicom, okrene se, dâ mi ruku pa mi kaže: ‘Gosin profesore, bata Dule – sad si naš.’ Primaju me u pleme!"
"U muzici sada imate dva paralelna sveta, one u muzičkoj industriji i sve ostale. Jedina razlika u odnosu na vreme Sex Pistolsa je što danas postoji internet gde svoj rad možete učiniti vidljivim, ne treba vam Meklaren koji će ići i urlati unaokolo trudeći se da vas progura u novine. A u Engleskoj je sad situacija kao u vreme Margaret Tačer. Potpuno ista klima"
Knjiga probrane prepiske Miroslava i Bele Krleža nije tek "tabloidna" hrana za radoznalost, nego uzbudljiv portret jedne epohe iz "donjeg" rakursa neretko tegobne umetničke svakodnevice
"Autentična ‘narodna’, tradicionalna folk muzika danas je stvar prošlosti, istorije, i ona najfinije i najbrutalnije definiše karakter određenog naroda i kulture. Savremena (turbo) folk (i popularna) muzika, koja uveliko vulgarizuje tradiciju, ali zato nije ništa manje precizna u definiciji narodskog karaktera. Obe verzije folk muzike utemeljene su na Blut und Boden filozofiji, iako se savremena verzija bar donekle pokušava prodavati kao izraz globalnog kôda. Za Laibach je ‘muzika iz naroda’ u principu ona koja ubija i zbog koje se gine"
Sjajna memoarska knjiga Maria Vargasa Ljose je uzbudljiva mešavina priče o "ranim jadima", otkrivanju prijateljstva, erotike i književnosti, te hronika njegovog političkog angažmana u zrelim godinama
"Svedoci smo da kultura i umetnost podižu srušene mostove na Balkanu i dobrim delom obavljaju posao političara. Mladi se povezuju kroz različite projekte i ucrtavaju neke svoje putanje. Sklapaju se novi poslovi, prijateljstva, brakovi... Autobusi opet putuju od Vardara pa do Triglava"
Kroz svoj autorski prvenac, sada već proslavljeni i nagrađivani strip, autor niže sećanja i želje sa dočeka nove godine iz vremena kada je bio osamnaestogodišnjak. Tri decenije nakon izlaska legendarnog Kitaja bluza, Baruov strip je u izdanju novosadskog Komika konačno objavljen i kod nas
Egipatski glumac Omar Šarif umro je 10. jula u Kairu. Njegovim odlaskom kao da se završava epoha u kojoj je film umeo da bude više od umetnosti, da formira i menja sliku sveta, a filmski likovi su mogli da ljude čine boljima
Studija Predraga Krstića o „skarednim rečima" je osvežavajući iskorak u svet „nedostojnih" tema, kakvih za filozofsko ili bilo koje drugo ozbiljno posmatranje čoveka i sveta, naravno, nema
"Ne pišem samo o lekarima. U literaturi me uopšte ne zanima lekarska profesija. Kao što nije ni Ijana Mekjuana kada je opisivao životni dan jednog neuropsihijatra. Nego čovek. Enigme koje se kriju u ljudskoj duši. Individualna i kolektivna podsvest. Psihološki trigeri karaktera i na prvi pogled neobjašnjivih ponašanja i delovanja. Ali pisac se u građenju likova i formiranju priče drži sveta koji najbolje poznaje jer je tako uverljiviji, s obzirom na to da izmaštani deo mora da liči na stvarnost jednako kao sama stvarnost. To je zakon literature"
Duhovite karikature belgijskih majstora na ovu temu mame osmehe, Supermen svojim snažnim mlazom probija zid u javnom WC-u, telefonska govornica u kojoj neko stalno zaboravlja svoje odelo, Fart Vejder poziva Luka da ga povuče za prst... Ali, kako se ne šaliti na račun heroja koji nose gaće preko hulahopki?!
"Nisam siguran da li levica i desnica uopšte mogu da postoje u samoj literaturi. Pisac treba da bude izvan i iznad toga. Svako delo, ne mora biti veliko, ali dobro delo, mora da izražava sumnju prema svemu. Ako pišete s pozicija levice ili desnice, vi onda nemate sumnju, a ako ne sumnjate, čemu onda pisanje? Onda je to pamflet, letak. Kao što su mnoga dela napisana u socijalističkim režimima, upravo to, čisti pamfleti. I na Zapadu ima mnogo takvih pamfleta. To nije književnost. Mene kao pisca to nikada nije zanimalo... Ali, hteo to pisac ili ne, u delu moraju da, iz neke daljine, u pozadini, dopiru buka i bes nekog ratnog sukoba i nekog ljudskog nerazumevanja"
Prvi tom šestoknjižja Karla Uve Knausgora je izazovno poigravanje bespoštedno iskrenim uvidima u sopstvena tabuizovana (ne)osećanja kao eksplozivan prozni materijal
Naslov ovog teksta potiče iz čuvene pesme grupe Bafalo Springfild Nowadays Clancy Can’t Even Sing. Pre nekoliko dana Dejvid Krozbi je izneo sumnju da će Džoni Mičel moći ikad više da govori. Čak i da to možda nije sasvim istina, aneurizma koja ju je nedavno pogodila onemogućila je legendarnu autorku i pevačicu da više ikad zapeva. Može li pevačica da živi bez glasa
