Dok auto juri po usnulim ulicama Mašhada kroz tešku kišu, iz njega grmi tugom natopljen glas Tome Zdravkovića: "Umoran sam od života, umoran sam od kafana, umorno je srce moje, umorno..." Iz u sekundu rascepljenih duša pršte emocije koje se mogu podeliti samo sa nekim ko je činio deo života u tom drugom, dalekom svetu, a takvi do Mašhada dolaze retko, gotovo nikad