Slika o vučjacima koje pujdaju na zatvorenike nekako je postala deo opšte predstave o nemačkim koncentracionim logorima. Ja sam bio tamo, ja sam to doživeo, a ipak je scena u kojoj sam učestvovao kao statista bila toliko nezamisliva, da sam kasnije počeo da sumnjam u sopstveno pamćenje. Sve dok šezdeset godina kasnije nisam pronašao potvrdu da je na zapoved komandanta logora u Magdeburgu njegov nemački ovčar, na moje oči, zaista jednog zatvorenika izujedao na smrt. Komandant se zvao Teofrid Alter. Posle rata bio je taksista u Beču i umro prirodnom smrću, pre nego što se neko setio da bi možda trebalo da mu se sudi
Pričam sa Marijom del Mor. Ona je medicinska sestra u Malagi. Plata joj je smanjena na ispod 1000 evra. I lekarima isto tako. Onda su lekari državne bolnice odlučili da skrate radno vreme. Sestre su jedno vreme radile do kraja šihte, kada su i one shvatile: ako nema lekara, šta ćemo mi ovde? Pa su i one skratile radno vreme. I to tako funkcioniše. Dokle će, ko zna. Onda me je pitala kolike su naše plate, koliki su nam troškovi. Kad sam joj rekao, bila je zabezeknuta. "Pa kako vi živite?"
U savremenom društvu u kome postoje sasvim realna ograničenja kada su u pitanju prirodni izvori energije, i velike kompanije imaju ne samo zadatak već i potrebu da doprinesu pronalaženju održivih rešenja i tako podstaknu na razmišljanje o ovom problemu
