Rimokatoličke i protestantske crkve u naseljima u kojima su Nemci pre 1945. godine činili većinu vernika doživele su različite sudbine: neke su srušene odmah nakon rata, druge se redovno održavaju, uglavnom prilozima nekadašnjih stanovnika tih mesta, dok one u trećoj, najvećoj grupi – stoje zapuštene i ruševne kao ruglo i opasnost po bezbednost meštana
Ponegde se može pročitati da je Fonseka čedo Kastrovog režima. E pa ako je on produkt kubanskog komunizma, vredelo ga je uvesti, pa makar ih Amerikanci izolovali još šezdeset četiri godine. Voli on i da peva, mada mu to ne treba, a i glas mu je nekako minimalistički, ali i iz toga izbija snažna unutrašnja potreba da se muzikom nešto kaže
Ono što se danas naziva “kiparski model” zapravo je zamrznuti konflikt koji će se, kako sada stvari stoje, teško rešiti tako da obe strane budu zadovoljne. Turci (odnosno turska vojska) nemaju nameru da se povuku sa ostrva, a plakati “sloboda za Famagustu” širom južnog dela ostrva jasno govore šta Grci misle o tome. Ova regija je večiti simbol konflikta i putokaz koji bi trebalo da upozorava kojim putem nikako ne treba ići
Čudan su svet ti Vojvođani. Evo Đorđe Balašević, na primer. Smatrao je sebe mornarom, a do najbližeg mora imao je hiljadu kilometara otprilike. Ili Veljko Stojnić, biciklista, Somborac. Čovek kida na planinama, a najbliže brdo mu je na 200 kilometara od Sombora. Pa kad pređe tih 200 kilometara, verovatno više nema snage da se uspne uz to brdo. Zbog toga je, treninga radi, odlučio da priđe brdu, to jest planini. Čim izađe iz Novog Sada, eto mu Fruške gore. Doduše, uz dužno poštovanje, nije Fruška gora baš Monblan, pa pitamo Veljka kako trenira. “Dobra je Fruška gora”, kaže, “ima tu ozbiljnih uspona. Ali, naravno, treniram i u inostranstvu”
