Podaci kažu da je najveći deo otete imovine zemljište (97 odsto), što vraćanje u naturi još i čini realnim, ali da će veći problem nastati kod procene ostale imovine
Hadži Milojevićeva kćerka ide u baletsku školu i, kako kaže, odjednom je počela da voli konje i "pre neki dan je došla kući sva oduševljena sa pričom da može besplatno da ide na časove jahanja"
Po kvalitetu života, Srbija se nalazi na 84. mestu, a Rusija na 105. među državama sveta. Po ekonomskim slobodama Srbija zauzima 101. poziciju, a Rusija 143; po vladavini demokratije Srbija je na osrednjem 65. mestu, a Rusija na ne baš uverljivom 107; po indeksu korupcije Srbija je na prosečnom 78, a Ruska Federacija na znatno slabijem 154. mestu od 178 zemalja sveta. Ko tu, zapravo, ima "složenu i eksplozivnu društveno-političku situaciju"
Fondacija "Fridrih Ebert" i nedeljnik "Vreme" organizovali su tribinu na kojoj su učestvovali biznismeni Milan Beko i Branislav Grujić (predsednik kluba "Privrednik") i Miša Brkić, urednik "Novog magazina". Objavljujemo izvode iz razgovora koji je uzburkao javnost
Da li zbog megalomanskih planova da Jugoslavija/Srbija bude industrijska sila, da li zbog stavljanja nacionalnog ispred funkcionalnog, da li zbog oba, tek već dve decenije "inženjer" se više ne izgovara sa velikim "I"
Razmislite o sledećem: Srbija, Hrvatska itd. jedva da se po stanovništvu mogu meriti sa nekom kineskom opštinom, a Crna Gora ima stanovnika koliko jedan kineski stambeni blok. Gledano iz svetske perspektive u kojoj je Evropa grad, preostaju vam samo dve opcije: možete da se okupite i iskoristite prirodne komparativne prednosti kao što su zajednička kultura, istorija, jezici (više-manje), tržište itd., ili da sa svojom sve starijom populacijom nastavite da venete, kao umiruće predgrađe iz koga beži svako sa trunkom mozga i talenta
Reči iz naslova pripadaju tadašnjem vojniku JNA Bahrudinu Kaletoviću i emitovane su na Yutelu. Olakšavajući smeh je širom bivše Jugoslavije propratio ove reči, verovatno iz potrebe da se usred ludila u koji je zemlja tonula nađe nešto normalno, ali malo ko nije bio svestan da je to smeh na stratištu koji je zastajao u grlu
Svaki rat u sećanju novinara nekako teži da se – mnogo godina kasnije – grupiše oko ljudi, a ne oko "operacija", "strategije", "taktike" i sličnih budalaština. Gde smo i s kime bili tad i tad; i već to, razumete. Meni je kao glavni utisak od slovenačkog rata ostao čovek kojega nisam nikada upoznao, ali sam ga video na vrhuncu njegove slave na televizijskom snimku. Nekako mi se čini da je njegov lik – Bahrudina Kaletovića – najbolje oličenje suštine te nepotrebne i blesave sramne avanture
Rat je bio potreban onima koji su tvrdili da su se jugoslavenski narodi "oduvijek mrzili" i da "nikada nisu mogli živjeti zajedno". Da bi se to postiglo, trebalo je iz kolektivnog i privatnog sjećanja izbrisati epizode mira i suradnje. Zabranjeno je bilo prisjetiti se istine. Prisjećanje na mir je postala subverzivna akcija, jedna vrsta provokacije. To se počinje mijenjati tek nakon 2000, i to samo djelomično
Dvadeset godina otkad se Jugoslavija i formalno počela raspadati, zajednička kulturna scena življa je i zajedničkija, bar po nekim procenama, nego u vreme postojanja zajedničke države. Vredi to, u različitim razmerama, i za književnost i za pozorište i za film i za medije
Ono što je zajedničko svima nama, u državama nastalim raspadom SFRJ, jeste da svi zajedno moramo da promenimo diskurs. Da zločine i zločince prestanemo da delimo na naše i njihove i da ih upoređujemo jer je to put kojim smo jednom već išli i koji nas je i odveo u ponor
Ante Marković neće se više smejati. Dugo je pokušavao da nas sve zarazi optimizmom; do poslednjeg trenutka uspevao je da ulije bar malo nade, ali sada se neko vreme niko više ovde neće smejati, a on će biti ozbiljniji od svih.