U prethodnih dvadesetak godina, dok su na vlasti u Beogradu bili Srpski pokret obnove i Demokratska stranka, u "ratu za interpretaciju istorije", u nekoliko talasa i pravdajući se antikomunizmom, sa beogradskih ulica su sistematski brisane table s imenima antifašističkih boraca. Nova gradska vlast načinila je zaokret u ovoj politici dajući dvema beogradskim ulicama imena slavnih partizanskih komandanata – Koče Popovića i Peka Dapčevića
Peko Dapčević je vozio džip. Koča Popović spačeka. Da li su bili skromni, ili su odricanjem od službenih automobila i šofera, svako na svoj način, zapravo naglašavali svoju posebnost? Jedan dete iz crnogorskog sela, drugi iz gradske, buržujske porodice, nadrealista. Obojica su heroji partizanske legende, ali nezgodno je kad heroji dočekaju penziju, kada počnu da ih muče prostata ili staračka zaboravnost. Uskoro će i poslednji svedoci Drugog svetskog rata i nastanka Titove Jugoslavije i njenih heroja nestati sa lica zemlje, lepo bi bilo da za nama ne ostanu baš sve same laži
Drastičan pad očekivanog BDP-a i proboj projektovanog budžetskog deficita nisu samo posledica kišnog vremena i vanrednih izbora u Srbiji. Otuda se više nije imalo kud, nego da se svetskim poveriocima uputi poruka da će se "rezati" i plate i penzije, to jest da će se realno težiti fiskalnoj konsolidaciji putem (u načelu) najgorih, odnosno najrestriktivnijih, direktnih mera
"Da je DS zbilja demokratska stranka, odricala bi, stalno i uvek, demokratski karakter vlasti. Jer, koliko su naši veliki mediji slobodni toliko imamo demokratije. A kad ste poslednji put na TV-u čuli kritiku Aleksandra Vučića? Čak se ukidaju i marginalizuju emisije u koje eventualno mogu biti pozvani kritičari Vučića. Ali, DS se ne usuđuje da propita SNS o demokratiji jer se ni sam, dok je bio na vlasti, nije pokazao kao šampion medijskih sloboda"
"Najviše što država može da nam da jesu predvidivi ekonomski uslovi i pravila rada – kakvi god da su, samo da su predvidivi i da možete da planirate svoje poslovanje u nekom periodu"
Niti godinu dana nakon presude Evropskog suda za ljudska prava u slučaju Zorice Jovanović državni organi ne samo da nisu ustanovili tačan broj roditelja koji traže istinu o svojoj deci nestaloj iz porodilišta već se nisu potrudili da donesu poseban zakon pomoću koga bi se napokon moglo doći do istine
