Kancelarka Nemačke Angela Merkel i predsednik Francuske Emanuel Makron pokušavaju da ožive zamrle pregovore između Beograda i Prištine. Susret srpskog predsednika Aleksandra Vučića i premijera Kosova Avdulaha Hotija zakazan za 16. juli u Briselu u francuskim i nemačkim medijima stoji u dubokoj senci protesta u Srbiji, pred kojima će zapadnim političarima biti teže da i dalje ignorišu nenormalno stanje u srpskom društvu
Ako se vlast ponaša prema svima kao "kolonijalni upravnik" i široko sprovodi "vaspitnu diktaturu", pendrecima, suzavcem, psima i konjima, pretpostavljam da je bolje da tome ne dajemo svoj doprinos
Ovi protesti su ponovo pokrenuli spekulacije o državnim huliganima koji su napravili nerede i sukobili se s policijom. Nije li pokojni Miodrag Miki Rakić, nekadašnji šef Biroa za koordinaciju službi bezbednosti, jednom napisao da je Vučić "politički autoritet" za milion aktivista spremnih "da se odazovu na poziv za bilo kakav skup: navijači, desničari, protivnici evropskih integracija"
Ne postoji opšti profil nekoga ko se našao ispred Skupštine. Jednostavno rečeno, svi su bili protiv Aleksandra Vučića i njegove vladavine, ali iz različitih razloga
Vlast u svojoj osionosti opet zaboravlja da je sama naglo proglasila pobedu nad koronom, iz čista mira, zaboravlja da je slavlje zbog izborne pobede u štabu SNS-a bilo jedan od rasadnika virusa, ima u svojim redovima zaražene, ali im to ne smeta da krivicu za epidemiološku katastrofu svaljuje na građane, studente, demonstrante
Postoje snimci i fotografije osoba u bermudama, koji su prvo napadali policijski kordon, a potom kasnije hvatali i savladavali učesnike protesta. To je autoru ovog teksta potvrdio policijski inspektor iz unutrašnjosti, sa sve fotografijom trojice likova snimljenih u policijskim redovima ispred Skupštine, njihovim imenima i kriminalnim biografijama; oni su njegovi stari "pacijenti" a angažovani su za po 200 evra
Protesti su još jednom iscrtali paradoksalnu političku sliku Srbije, zemlje u kojoj ogroman broj građana ne može očima da gleda svog totalnog predsednika i njegove saradnike, a ovi pritom imaju potpunu, apsolutnu političku moć i stravičnu većinu u parlamentu. Ako ćemo da budemo realni, reći ćemo da situacija ne bi bila mnogo drugačija ni da je celokupna opozicija izašla na izbore, i to ne samo zbog naprednjačkog "izbornog inženjeringa" već i zbog toga što bi mnogi antivučićevski glasači, nezadovoljni političkom ponudom, ostali kod kuće
Poslednjih sedam dana pokazali su da je između režima devedesetih i ovog sada najneuporediviji jezik kojim se Vučić i njegova političko-pretorijanska garda obraćaju građanima. Tek u tom domenu stižemo do one često ponavljanje teze da je Milošević bio pravi "gospodin" i "državnik" u odnosu na Vučića
Na Ivanjdan, 7. jula, proglašena Vanredna situacija, iako je, sedam dana ranije, ignorisano upozorenje Zavoda za javno zdravlje da se odlože proslave u zatvorenom prostoru. Isto veče u Jovanji bio vašar, gde su mladi, pod šatrama, đipali do sabajle
Da li se zaista u već drugde etabliranoj ali nestranačkoj ličnosti, koja bi stala na crtu Vučiću krije razrešenje naše situacije? Kakav bi taj čovek trebalo da bude? A šta o društvu govori ova težnja za spasiocem, bilo da se on vidi u episkopu Grigoriju (na fotografiji) ili Novaku Đokoviću? Da li je težnja za "neverovatnim likom ili silom koja se iznenada pojavljuje i rešava bezizlaznu situaciju" samo dobronamerno maštanje, odraz izvesne društvene nezrelosti ili, ipak, otvaranje vrata i početni korak posle kojeg će uslediti prave promene
Jednu od najtačnijih ilustracija mladih i prethodnih događaja u kojima su oni bili glavni akteri predstavljaju reči mladića upućene direktno sa demonstracija: "Narod je nezadovoljan. To je sve što ja razumem. I ja sam nezadovoljan"
