“Mi smo želeli da se taj finansijski momenat, ako je moguće, isključi iz svake diskusije. Može se odrediti kolika je cena dva kilograma aluminijuma ili kolika je cena automobilske gume. Ali ko će da definiše kolika je cena ljudskog života? Ja ne znam koliko bismo mi inače bili plaćeni za ova 24 dana. Ali siguran sam da smo spasili makar jedan život, a verovatno i više. I to je dovoljno”
Možda su u pravu oni koji smatraju da cela planeta “živi u vreme fundamentalnog interegnuma” u kome nema mnogo mesta za saosećanja, za tuđe jade, za motive da se drugima pomogne. Postoji li mogućnost da je postupanje mojih kolega iz Niša jednostavno deo onoga što Harare naziva “bezbožnom etikom”, gde moralnost znači “duboko razumevanje za patnju” i potrebu da se “patnja smanji”. Hoću iskreno da verujem da jeste, posebno nakon izjave jednog od njih da bi “teško podneli da još neko umre čekajući na intervenciju”
Vraćajući se avionom iz Soluna 8. oktobra 2000, dok smo uspinjući se preletali Pelagoniju, uhvatio me snažan panični napad i držao sve do sletanja na Surčin. Raspao sam se. Iako je naoko sve bilo gotovo, ono što ostaje je mentalitet sredine koji se najteže menja i u kojoj se treba izboriti za podizanje svesti kako ličnim primerom tako i udruživanjem i zajedničkim aktivnostima na poboljšanju uslova života i rada. Što je baza opstanka. Život dostojan čoveka. Ali da se razumemo, laknulo mi je. Jedno sranje manje. Otišao sam kući i odveo ćerku u parkić
Odavno je Beograd metropola koja se raspada od korupcije i beznađa, baš kao Gotam Siti u priči o Betmenu. Ima tu nekih novih zgrada, ali oronulost celog društva vrišti i pitanje je koliko će nas sve to kolektivno koštati kada se jednom podvuče crta. A već košta
Teško je setiti se 2000. godine, jer niko ne voli da se seća ružnih događaja. I ja sam ih brzo zaboravio. Ponekad nisam siguran da li su se uopšte desili. A onda me neka fotografija, pesma ili snimak, neka godišnjica podseti da jesu. I pitam se kako je moguće. Danas, taj apsurd, taj tragikomičan kadar izgleda toliko groteskno i perverzno da ne bi prošao čak ni kod nadrealista. A mi smo u to verovali. Kako je moguće da smo sve to živeli, da niko nije imao snage i plan da to zaustavi? Danas, kada se sve to ponavlja, blizu nas, mislim da nas istorija ništa nije naučila. Ništa mi nismo naučili iz prošlosti i sve može opet da se ponovi. Sada, ovde i odmah
Zdravstvene ustanove u Srbiji izgledaju ili kao svemirski brod ili kao poljska bolnica, sredine nema. Buduće majke u porodilište ne moraju same da donesu jedino porođajni sto. Lekara nema dovoljno, ali zato nezdravstvenog kadra u zdravstvu ima 22.000. A to je samo početak liste problema domaćeg zdravstva
Srbija je ušla u poslednju godinu vladavine Slobodana Miloševića, a da to nije znala. Ili jeste? On, u svakom slučaju, nije imao pojma da je ne toliko opozicija koliko kombinovana snaga nekoliko Šekspirovih komada, sa Magbetom na čelu, već bila u niskom startu da ga odnese bez povratka
“Da se istina više poštuje, antifašizam se ne bi dovodio u pitanje, već bi bio temelj na kome izgrađujemo društvo, narodnim herojima ne bi se odrubljivale glave, ne bi se brisala imena ulica, partizanska groblja ne bi zarastala u korov, na jevrejskom groblju ne bi se crtali kukasti krstovi. Mrtvi bi imali mir. A živi bi bili zagledani u sadašnji trenutak i budućnost”
Uverena sam da vaša bolja budućnost leži u Evropi. Ujedinjeno Kraljevstvo je spremno da zajedno sa svojim nekadašnjim partnerima iz EU, kao i drugim zemljama koji razmišljaju na isti način, pruži podršku procesima koji održavaju stabilnost, bezbednost i prosperitet vašeg regiona
Restoran u Francuskoj 7 je deo mog života. Tu sam se hranio kada je otvoren kao menza za pisce 1950, tu ponekad i danas odem na ručak. Nekada su u Klub književnika dolazili Andrić i Krleža, Peko Dapčević i Koča Popović, pisci i pesnici, glumci i balerine, ovaj svet koji danas tu obeduje ne poznajem. Klub su proslavili Ivo i Buda koji odavno više nisu među nama. Ja sam im zahvalan na svim kulinarskim užicima koje su mi decenijama priređivali
Na protinu besedu, da ne treba stavljati pojedinca ispred manifestacije, novinar uze pita da ima slučajevi da Pojedinac vodi sa sobom one koji ga dočekuju, na šta pop odgovori, nemojte me zbunjivate
Činjenica je da moramo biti svesni kako je nehatna saobraćajna nezgoda situaciono krivično delo koje može da izvrši svaki učesnik u saobraćaju uključujući u najvećoj meri normalne, prosečne ljude koji ne pripadaju kriminogenoj sredini. Onda se postavlja pitanje da li je zaista potrebno te ljude, podnošenjem krivičnih prijava, uvoditi u krivični postupak i izjednačavati ih sa ozbiljnim kriminalcima u sistemu, onima koji kradu, ubijaju, zlostavljaju...?
