Svet je rastužila vest da je u 82. godini života, usled iznenadnih komplikacija nastalih posle operacije na srcu, preminuo Nil Armstrong, jedan od najvećih junaka XX veka. U kratkom saopštenju nakon Armstrongove smrti, porodica ga je označila kao "nevoljnog heroja, koji je sve vreme samo radio svoj posao" i koga treba pamtiti pre svega po njegovoj predanosti i skromnosti: "Kada idući put prošetate kroz vedru noć i vidite Mesec, pomislite na Nila i namignite mu. To je dovoljno."

"Sve dok postoje istorijske knjige, Nil Armstrong će biti u njima", rekao je Čarls Bolden, direktor NASA, "sećaćemo ga se kao čoveka koji je u ime čovečanstva učinio prvi korak ka novim svetovima." Nešto slično rekao je i Džon Glen, prvi Amerikanac koji je obleteo zemljinu kuglu: "Uradio je ogromnu stvar za svoju zemlju i bio ponosan na to, a ipak je ostao onaj isti skromni čovek kao i pre."

Prvi čovek na Mesecu, junak iz Mora tišine, uplovio je u jedno drugo, jednako tiho more iz kojeg se niko ne vraća. Armstrong je četvrti preminuli astronaut od ukupno dvanaest koliko ih je do sada boravilo na Mesecu. Živi ili mrtvi, danas su svi jednako zaboravljeni. Izuzetak je jedino Nil Armstrong, kapetan Apola 11, i prvi čovek koji je nogom kročio na jedan drugi svet, 21. jula 1969. godine.

Armstrong je rođen u Vapakoneti, malom mestu u Ohaju, 1930. godine. Prvi put je leteo zajedno sa ocem u avionu "Ford trimotor" (poznatom kao "limena guska") sa samo šest godina. Utisci su očigledno bili impresivni, jer je Nil dobio pilotsku licencu sa 15 godina, pre nego što je dobio vozačku dozvolu. Posle srednje škole dobio je mornaričku stipendiju za Univerzitet Perdju koja je podrazumevala dve godine studiranja uz kasnije usavršavanje u vojsci.

ZVUČNI ZID: Kada je Čak Jeger 1947. godine leteći na eksperimentalnom "Bel X-1" avionu probio zvučni zid, Armstrong je bio razočaran: "Osećao sam se promašeno, kao da sam zakasnio čitavu jednu generaciju. Istorija je protutnjala pored mene." Školovanje je morao da prekine zbog Korejskog rata u kojem je obavio 78 borbenih letova. Po završetku rata posvetio se okončavanju studija, završio je dva fakulteta, oženio se i preselio u Kaliforniju, u elitnu vazduhoplovnu bazu "Edvards", gde je dobio posao u Nacionalnom savetodavnom komitetu za aeronautiku (preteča NASA) kao test-pilot. Prvi avion na kojem je leteo bio je "Bel X-1B", naslednik legendarnog Jegerovog aviona, da bi zatim prešao na zahtevni, supermoderni "X-15" i druge jednako opasne letelice.

Od samog početka isticao se svojom inteligencijom, stručnošću, inženjerskim i letačkim talentom. Milt Tompson, jedan od njegovih tadašnjih kolega, kaže: "Imao je fotografsko pamćenje i sposobnost da upija stvari oko sebe kao sunđer. Ništa nije morao da pročita dva puta." Sedam puta je leteo brže od 6500 km/h i u par navrata dospeo na sam rub kosmosa. Kada je NASA objavila konkurs za letačko osoblje, Nil se odmah prijavio iako je već bio viđen za pilota na avionu "X-20", kojim je vojska planirala da pomeri granice mogućeg. "Nisam očekivao da letim na Mesec, nisam o tome ni razmišljao", pričao je Armstrong, "prijavio sam se za astronauta samo zato što sam želeo nešto novo".

Sa porodicom se preselio u Hjuston da bi se uključio u projekat "Džemini", koji je nasledio uspešne letove kapsule "Merkjuri". "Džemini" je bio orbitalni dvosed čiji je zadatak bio da obuči astronaute i usavrši tehnologiju potrebnu za naredni korak, osvajanje Meseca. Armstrong je na "Džeminiju 8" leteo 1966. godine i tako postao prvi američki civil u kosmosu. Iako je let umalo okončan katastrofom usled kvara motora koji je opasno destabilizovao brod, tokom leta je prvi put obavljeno uspešno spajanje brodova na orbiti, esencijalni manevar potreban za let na Mesec.

Godinu dana kasnije, kada je u rutinskoj vežbi na zemlji izgorela tročlana posada "Apola 1", izgledalo je da je Mesec dalji nego ikad. Ipak, NASA se brzo oporavila i za Božić 1968. godine "Apolo 8" obavio je prvi kružni let oko Meseca. Bio je to istorijski podvig jer se čovek prvi put otrgao iz zagrljaja rodne planete. Nakon što je "Apolo 9" obavio testiranje svih sistema na orbiti, usledila je generalna proba: "Apolo 10" obavio je kompletan let do Meseca i nazad, lunarni modul našao se na svega nekoliko kilometara od lunarne površine, izostao je jedino finalni čin. Vrlo brzo doneta je odluka da se više ne okleva: "Apolo 11" sa Nilom Armstrongom na čelu spustio se na Mesec 20. jula 1969. godine.

SLUČAJNI IZBOR: Danas se često navodi kako je NASA izabrala Nila Armstronga za prvog čoveka na Mesecu zato što je bio jedan od retkih civila u "Apolo" programu. U vreme kada je dominantna većina astronauta regrutovana iz redova elitnih vojnih pilota, američko osvajanje Meseca mnogima je izgledalo kao još jedan prepotentni militaristički poduhvat svetske velesile koja se u to vreme već uveliko zaglibila u blatu vijetnamskog rata. Izbor Armstronga kao čoveka koji je prethodno okončao svoju vojnu karijeru trebalo je da umiri svetsko javno mnjenje i naglasi civilnu i humanu dimenziju čitavog poduhvata.

Ali sve to nema mnogo veze sa istinom. U vreme kada je maltene svaki let bio istorijski, NASA je teško izlazila na kraj sa hirovima svojih poprilično razmaženih astronautskih zvezda i njihovom željom da izvrdaju rutinske trenažne letove ne bi li zauzeli sedište na nekoj atraktivnijoj misiji. Kako bi proces selekcije bio transparentniji i za javnost i za letačko osoblje, NASA je morala da definiše striktne procedure kojih se pridržavala tokom čitavog Apolo projekta. Svi astronauti svrstani su u tročlane posade, a za svaki let birane su dve, glavna i rezervna. Ona rezervna prolazila je kroz isti "dril" kao i glavna, a njena jedina svrha bila je da obezbedi rezervnog čoveka u slučaju da neko od članova glavne posade ispadne iz pogona (tako je, na primer, zbog sumnjivih antitela u krvi, Ken Matingli eliminisan iz posade dva dana pre poletanja "Apola 13" i bio "pošteđen" svetske drame koja je potom usledila). Rezervna posada bi nakon okončanja misije pauzirala dva naredna leta, da bi onda bila promovisana u glavnu.

Baš zato, Armstrongov civilni pedigre nije imao nikakvu ulogu u njegovom izboru za prvog čoveka na Mesecu. Iako je redosled posada bio koliko-toliko predvidiv, NASA nikako nije mogla da zna koliko će pripremnih letova biti potrebno pre nego što se odluči za poslednji, najvažniji korak. Armstrong je, jednostavno, imao sreće: na letu "Apola 8" bio je komandir rezervne posade, zatim je propustio letove "Apola 9" i "Apola 10" i tako postao komandir na "Apolu 11", sve po unapred definisanoj proceduri.

S druge strane, ima puno istine u priči da se Baz Oldrin (pilot mesečevog modula kojim su se on i Armstrong spustili na Mesec), do poslednjeg trenutka nadao da će baš on (a ne Armstrong) prvi proći kroz vrata "Orla" i kročiti na Mesečevu površinu. Oldrin je uložio silan trud da pretpostavljenima objasni kako je takav redosled izlaženja "logičniji" i u skladu sa praksom sa "Džeminija" gde je komandir ostajao u brodu na orbiti dok je njegov saputnik izlazio u kosmos. Oldrin nije odustao čak ni kad je proba takvog izlaska na zemlji završila lomom inventara u kabini. Uspeo je da privoli Armstronga na razgovor u četiri oka, ali ga je Nil glatko odbio i tako stavio tačku na svaku dalju diskusiju: "Baz, ja te razumem, ali nisam spreman da se odreknem prilike koja mi se ukazala."

Neki događaji iz epohalne misije ostaće nejasni i posle Armstrongove smrti jer ih je praktično nemoguće rekonstruisati do kraja. Bilo je predviđeno da sam čin sletanja na Mesec obavi brodski kompjuter (u to vreme stotinu puta slabiji od svakog današnjeg pametnog telefona), ali je, iz razloga koji nisu do kraja razjašnjeni, Armstrong samoinicijativno odlučio da sprovede poluautomatsku proceduru, sa komandama u rukama, oslanjajući se na pogled kroz prozor i Oldrina koji je recitovao podatke o brzini, visini i preostalom gorivu. Armstrong kaže da ih je kompjuter vodio pravo u krater veličine fudbalskog igrališta prepun velikih, oštrih stena i da je u zadnji čas doneo odluku da promeni putanju ne bi li spasao "Orao", čija tanka oplata nije mogla da izdrži ni ubod šrafcigera. Traženje pogodnijeg mesta za sletanje umalo se izrodilo u katastrofu jer se Armstrong dugo kolebao tražeći manje opasnu lokaciju. Da konfuzija bude potpuna, niti je Armstrong obavestio Oldrina i kontrolu leta o odluci koju je doneo, niti je Oldrin mogao da vidi teren i opasnosti koje je Armstrong pokušao da izbegne. Na Zemlji, svi su na osnovu telemetrijskih podataka videli da je brod drastično odstupio od zacrtane putanje i da sletanje traje duže nego bilo koja trenažna simulacija, ali je ipak doneta odluka da se Armstrong ne ometa. Čarli Djuk, čovek zadužen za komunikaciju sa astronautima, u jednom trenutku je nemoćno rekao svojim kolegama: "Sad možemo samo da ćutimo i čekamo."

ŠTA JE STVARNO REKAO: U trenutku srećnog prizemljenja u rezervoarima je bilo goriva za još samo dvadeset sekundi leta, možda i manje. NASA, naravno, nikad nije zvanično komentarisala Armstrongove odluke i postupke, ali je odmah nakon "Apola 11" preduzela sve mere da se slična epizoda ne ponovi. Naredna sletanja bila su hirurški precizna.

Verovali ili ne, originalni TV snimak prvog Armstrongovog koraka na Mesecu zauvek je izgubljen. Neki revnosni službenik NASA zadužen za reciklažu isluženih video-traka, izbrisao je jedan od najvrednijih dokumenata civilizacije. Istorijski trenutak rekonstruisan je na osnovu brojnih kopija i iskaza samih astronauta. Dok mu je Oldrin pridržavao vrata, Armstrong je ispuzao na malu platformu sa rukohvatima, a onda krenuo da se spušta niz merdevine. Sa čuđenjem je primetio da se zadnja prečka merdevina nalazi na čitav metar od tla. Noge "Orla", projektovane kao veliki amortizeri, nisu se prilikom spuštanja sabile koliko je bilo predviđeno, verovatno zato što je samo prizemljenje obavljeno suviše "nežno". Danas se često mogu pronaći snimci u kojima Armstrong kaže: "One small step for (a) man, one giant leap for mankind", baš u trenutku kada sa poslednje prečage merdevina skoči na Mesečevo tle. U stvarnosti, Armstrong je sa merdevina prvo kročio na kružni "pleh" koji se nalazi ispod noge lunarnog modula. Zatim je brzo proverio da li može da se vrati nazad na merdevine u slučaju opasnosti. Kad mu je to pošlo za rukom, po drugi put je skočio na postolje, a čuvenu rečenicu izgovorio je tek par trenutaka kasnije kada je sa metala oprezno zakoračio u Mesečevu prašinu.

Čuveni komentator Volter Kronkajt, koji je vodio direktni prenos, u velikoj meri je kumovao konfuziji u vezi sa tačnim trenutkom kada je Armstrong izgovorio najcitiraniju rečenicu na svetu. On je godinama prepričavao pogrešnu verziju, iako u ključnom trenutku nije gledao u ekran ("What did he say", pitao je svog stručnog komentatora, astronauta Voltera Širu). Takođe, na zvučnim snimcima legendarne rečenice ne čuje se neodređeni član "a" što prilično kvari duh Armstrongove istorijske izjave (Armstrong je prvo tvrdio da je član izgubljen usled smetnji na vezama da bi se kasnije samo zagonetno smeškao).

Astronauti su na Mesecu proveli nešto manje od jednog dana, od toga dva i po sata u šetnji prašnjavom Mesečevom pustinjom. Dok su se spremali da aktiviraju raketni motor koji će ih vratiti na matični brod "Kolumbija" u Mesečevoj orbiti, američki predsednik Ričard Nikson spremao je dve verzije govora: jedan, za slučaj da se astronauti uspešno vrate na Zemlju, i drugi, ukoliko ostanu zarobljeni na Mesecu. "Ovi hrabri ljudi znaju da ne postoji način da ih izbavimo. Ali, oni takođe znaju da se u njihovoj žrtvi krije nada u budućnost celog čovečanstva", napisao je Nikson da mu se nađe pri ruci. Povratak je, ipak, prošao glatko iako ne bez doze adrenalina. Astronauti su, onako nezgrapni u odelima pod pritiskom, slučajno polomili jedan od ključnih prekidača. Oldrin ga je ipak nekako aktivirao gurajući patrljak prekidača vrhom hemijske olovke.

SUDAR SA SLAVOM: Svako se sa slavom nosi kako zna i ume. Nakon povratka sa Meseca astronaute je zatekao izmenjen svet u kojem Oldrin više nije uspevao da nađe svrhu i smisao. Doživeo je nervni slom i odao se alkoholu od kojeg se jedva izbavio. Armstronga slava nikad nije zavela, nikad nije postao njen rob. Iako je posle istorijskog leta obišao mnoge svetske metropole i prisustvovao silnim paradama i svečanostima (od druga Tita dobio je orden Jugoslovenske zvezde sa lentom), bilo je očigledno da ga sav taj vašar zamara, pa čak i plaši. Postoje spekulacije da se Armstrong bojao da ga ne zadesi nesrećna sudbina Čarlsa Lindberga, prvog pilota koji je preleteo Atlantik. Nakon što je postao slavan, Lindberg je ostao aktivan i u fokusu javnosti, ali se sve okrenulo naopačke kad je Lindbergov sin kidnapovan i ubijen. Konstantna medijska histerija koja je pratila ceo slučaj ("najveću priču još od vremena Hristovog vaskrsenja"), prinudila je Lindbergove da krišom odu u Evropu, u dobrovoljno izgnanstvo, ne bi li povratili izgubljeni mir.

U svetu u kom je normalno da se od slave poludi Armstronga su smatrali ludim zato što je ostao normalan. Dok su svi uporno tražili da vide njegovu taštinu ili ekscentričnost, Armstrong je poklanjao svoju iskrenost i običnost. Za sebe je želeo samo ono što je već imao, insistirao je na poštovanju njegove privatnosti, ostao je čvrsto na zemlji, skroman, ćutljiv i povučen. Želeo je da ponovo leti u kosmos, baš kao i Gagarin i Džon Glen pre njega, ali NASA za to nije imala mnogo sluha. Svaki novi let bio bi rizik, a NASA nije htela da se poigrava sudbinama svojih heroja. Dobio je poziciju u vašingtonskoj administraciji, ali je tu izdržao jedva godinu dana. Nakon toga okrenuo se svojoj staroj želji da predaje tehniku studentima pa je sedamdesetih godina radio kao profesor na Univerzitetu u Sinsinatiju. U međuvremenu, on i supruga kupili su mlekaru u dubokoj provinciji Ohaja gde su se često povlačili u višemesečnu izolaciju.

Iako se klonio reflektora i odbijao da unovči svoju popularnost, Armstrong nikad nije bio pustinjak i ekscentrik, naprotiv: bio je aktivan u biznisu i državnim komitetima, sa zadovoljstvom je primao počasne doktorate, najviša predsednička i kongresna odlikovanja, nastupao je relativno često, redovno se pojavljivao na pilotskim skupovima, bio je čak i domaćin televizijskih šou-programa, uvek diskretno, odmereno i sa gospodskim stilom koji je bio njegov zaštitni znak. Pod stare dane javno je kritikovao kosmičku politiku Baraka Obame, ali ga je i podržao kada je trebalo ohrabriti privatne kompanije da svoj biznis prošire i u kosmos. Bio je ekstremno škrt na rečima, nije davao autograme, nije imao cenovnik za javne nastupe, uporno je izbegavao intervjue jer sebe nikad nije smatrao važnijim od ostalih "Apolo" kosmonauta. Prema rečima njegove supruge, mučio ga je osećaj da je pokupio sva priznanja za nešto što je predstavljalo kolektivni trud stotina hiljada ljudi. Snimio je nekoliko reklama za "Krajsler" i brzo se pokajao. Kada su ga jednom zapitali kako se osećao na Mesecu, rekao je: "Kao vrlo, vrlo mali čovek".

Takav način komunikacije njegove kolege nisu do kraja odobravale, smatrajući da je mogao da učini mnogo više za popularizaciju kosmičkih istraživanja i nauke uopšte. Pa ipak, ako izuzmemo notorne budale koje i dalje veruju da je sletanje na Mesec snimljeno u Nevadi, njegovu veličinu niko ne osporava. U jednom memoarskom tekstu Baz Oldrin piše: "Kad bi mi, astronauti, bili košarkaška ekipa, svi bismo igrali za neki dobar koledž. Jedino bi Nil igrao u NBA." Treći astronaut iz posade "Apola 11", Majkl Kolins, bio je još kraći. "Jednostavno, bio je najbolji i užasno će mi nedostajati."

Američka zastava koju su iza sebe ostavili Armstrong i Oldrin više ne stoji pobodena u Mesečevo tle. Oborili su je izduvni gasovi raketnog motora koji je astronaute poneo na put kući. Možda u tome ima i neke simbolike: Armstrongov podvig odavno je nadrastao nacionalne okvire i izašao iz senke zastave jedne države. Njegovo dostignuće i život ispunjen skromnošću i predanošću već decenijama inspirišu čitavo čovečanstvo bez obzira na rasu, geografiju i politiku. Nil Armstrong bio je prvi i najbolji ambasador kojeg je ljudski rod isturio prema zvezdama, drugim svetovima i, može biti, drugim civilizacijama. To mesto sada je ostalo upražnjeno bez nade da će u dogledno vreme biti dostojno popunjeno.