Vladimir Beara, najbolji golman reprezentacije Jugoslavije, Hajduka i Crvene zvezde, umro je 11. avgusta 2014. u splitskoj bolnici, dve nedelje pre 86. rođendana, a posle serije moždanih udara u poslednjih godinu i po dana.

Rođen je 2. novembra 1928. godine, u Zelovu pored Splita. Kao dečak od 15 godina otišao je u partizane, a nakon rata se demobilisao i vratio u civilni život kako bi završio školu.

Put od električara koji je amaterski statirao u Splitskom kazalištu i pomalo igrao balet, do golmana svetskog glasa, bio je meteorski brz.

U Hajduk je došao 1946. godine. Jednog dana na igralištu splitskih "belih", nesuđeni baletan je vežbao elastičnost, odraz i visok skok kad mu je prišao trener prve ekipe Hajduka Jozo Matošić i rekao: "Mali, ajde stani na branku." Naime, "nije bilo dovoljno igrača, pa me trener Jozo Matošić pozvao da stanem na branku dok Lemešić i Poklepović vježbaju šut. Nisam im dao gušta, bacao sam se i glavom u stativu samo da mi ne daju gol. Lemešiću sam se svidio, pozvao me da dođem opet sutra i tako sam postao golman", ispričao je jednom Beara. Za seniorski tim Hajduka počeo je braniti 1947. godine. Vladimir Beara, popularni "Ero", već od prvog nastupa je postao idol navijača "Hajduka".

Legendarni Beara je za mnoge najbolji jugoslovenski golman svih vremena. Branio je gol Hajduka na oko 308 utakmica, od 1946. do 1955. godine, i osvojio tri titule šampiona Jugoslavije.

Beara je 1955. godine odlučio da pređe u beogradsku Crvenu zvezdu, što je izazvalo proteste navijača u Splitu. Za Crvenu zvezdu je branio na 174 utakmica. Njegov prelazak u Zvezdu je bio skandal o kojem se godinama govorilo. Sam Beara je taj transfer objasnio:

"Svašta ružno se pričalo, a prava i jedina istina je da su me svojim postupcima otjerali ljudi iz vodstva Hajduka. Znali su da odlazim, ali nisu ni prstom mrdnuli da me zadrže", ispričao je Beara.

Oproštajnu utakmicu u reprezentaciji Beara je odigrao 11. oktobra 1959. godine protiv Mađarske (2:4) u Beogradu, a naredne godine, 19. juna, oprostio se od "Crvene zvezde". U dresu beogradskih crveno-belih Beara je osvojio četiri šampionska trofeja i dva kupa.

Za reprezentaciju Jugoslavije je nastupao 59 puta.

Učestvovao je i na tri svetska fudbalska prvenstva: 1950. u Brazilu, 1954. u Švajcarskoj i 1958. u Švedskoj.

Osvajač je srebrne medalje na Olimpijskim igrama u Helsinkiju 1952. godine, u finalu je odbranio penal čuvenom mađarskom reprezentativcu Ferencu Puškašu.

Karijeru je nastavio u SR Nemačkoj, u klubu Alemanja iz Ahena. "Dozvolu za odlazak u inozemstvo tražio sam direktno od Tita i on je vrlo brzo odobrio da sa suprugom odem u inozemstvo", ispričao je slavni Beara. Za Alemanju je branio dve godine i zadobio dve teške povrede – prelom desne potkolenice. Drugi prelom je bio kraj golmanske karijere, mada je i naredne dve godine branio u nižerazrednoj ekipi Viktoria Keln.

Bio je i golman selekcije Evrope.

Beara je ušao u anale fudbala (zajedno sa Džajićem) kao najtrofejniji jugoslovenski fudbaler – sedam titula prvaka Jugoslavije i dva pehara Kupa maršala Tita.

Nakon završetka golmanske karijere završio je Visoku trenersku školu u Kelnu i posvetio se trenerskom poslu. Radio je u SR Nemačkoj, Holandiji, Kamerunu i bio trener više ekipa u Jugoslaviji. Trenersku karijeru završio je 1987. kao trener Bregalnice iz Štipa.

Kuriozitet je da je Vladimir Beara ceo radni vek proveo kao radnik zaposlen u preduzeću "Svjetlost" (HEP), najpre u Splitu, a posle i u Beogradu. Naime, u vreme socijalizma ni najbolji na svetu nisu mogli da žive od fudbala. "Od Hajduka nikad nisam dobio plaću ili premije, jedino 10.000 ondašnjih dinara kad sam se ženio", ispričao je Beara i pojasnio: "Koliko je to vrijedilo? Nisam mogao kupiti niti jedno janje."

Na sajtu reprezentacije Srbije Beara je opisan kao "golman najviše svetske klase. Građen kao da ga je neko vajao da bude golman, veoma privlačne pojave, sa spektakularnim intervencijama i stilom igre, elegantan u svakom pokretu, sa skokovima koji su osvajali lepotom i izrazitom elastičnošću, kao i nadasve munjevitim refleksom koji je njegovim velikim dostignućima davao posebnu odliku, Beara je bio među perjanicama jugoslovenskog fudbala u vreme kad je igrao. A ostao je kao jedan od najboljih golmana u analima evropskog i svetskog fudbala."

Sam Beara je u jednom intervjuu objasnio tajnu svoje golmanske veštine: "On puca, ja branim. On je isto čovek kao i ja." Zvali su ga "Veliki Vladimir", "Balerina s čeličnim šakama" i "Čovek od gume". Lav Jašin je primajući priznanje za najboljeg evropskog golmana izjavio: "Za mene je najbolji vratar Vladimir Beara".

Hajduk je prva i stalna Bearina ljubav. "Hajduk je meni sve. S njim u mislima i dan-danas se budim i idem na počinak. Hajduk je moja najveća ljubav, ljubav koja poput svake prave i iskrene ljubavi ima puno lijepih, ali i onih manje lijepih trenutaka. Ljubav zbog koje vam srce jače zaigra, ali se i bolno u grču stegne", govorio je.

Hajdukovi navijači su Beari uzvratili ljubav i 1954. godine spevali navijačku pesmu:

Na vratima Ero stoji,
nikoga se on ne boji,
Jak je, tresan, čil je i zdrav,
branku čuva baš ka lav.