U zemlji u kojoj je doktorat postao simbol pomodarstva i političke karijere i u kojoj su plagijati svakodnevna pojava, u javnosti je naročito odjeknulo to što se oglasio SANU i najzad digao svoj glas protiv. Sa nedavno održanog okruglog stola Odbora za visoko obrazovanje SANU upućena je oštra kritika na račun neetičkog ponašanja profesora i studenata, na račun akademske zajednice i na račun pravosuđa. Predsednik tog odbora prof. dr Dušan Teodorović, koji je na tom mestu od pre četiri meseca, za "Vreme" kaže da smatra da SANU mora otvoreno, javno i pošteno da iznese šta misli o stanju u visokom obrazovanju Srbije. "Tim povodom, održali smo dva okrugla stola, jedan o doktorskim studijama i drugi koji je bio posvećen kodeksu profesionalne etike."

Akademik Dušan Teodorović redovni je profesor Saobraćajnog fakulteta u Beogradu, naučnik međunarodne reputacije, profesor emeritus američkog Virginia Tech univerziteta, član Evropske akademije nauka i umetnosti. Profesionalno iskustvo i postignuća u naučnoj zajednici, višegodišnji boravak na američkom univerzitetu i aktivan angažman u radu naših univerziteta važna su osnova, kako ističe, na kojoj gradi stavove o našem visokom obrazovanju. A goruća tema koja se nameće i koja već dugo prožima kako akademsku zajednicu tako i društvo u celini jesu upravo plagijati.

"VREME": Postoji li podatak, kvantitativna procena o broju plagiranih radova na našim univerzitetima? Za sada je jedino poznata izjava ministra prosvete Srđana Verbića, od pre dve godine, da se po nekim izveštajima čak deset odsto svih doktorskih radova na našim univerzitetima smatra plagijatima po standardima kakvi se primenjuju u Evropi.

DUŠAN TEODOROVIĆ: Nisu mi poznati bilo kakvi kvantitativni, egzaktni podaci o tome. Plagijati se javljaju svuda, nije to srpski izum ni srpski specijalitet, samo što se ovde u masovnoj proizvodnji doktorskih disertacija, u doktoromaniji koja je nastala u poslednje dve-tri decenije, svakako povećao i broj plagijata.

Šta je inicijalni razlog nastanka doktoromanije?

Na osnovu svog celokupnog radnog iskustva, i u zemlji i van nje, rekao bih da mi imamo birokratski pristup nauci. Godine 1980, a ja sam tada bio mladi asistent, donesen je novi zakon o univerzitetu po kome je ustanovljeno da svi nastavnici i profesori na univerzitetu moraju da budu doktori nauka. U osnovi tog zakona je jedna plemenita ideja po kojoj je trebalo da bude napravljen spoj nauke i nastave, po kojoj bi se podigao kvalitet univerziteta itd. Međutim, to je dovelo do toga da su svi naglo postajali doktori nauka.

A doktorat u suštini mora da sadrži naučni doprinos, nešto originalno. I ako vi godišnje upisujete 4000 studenata na doktorske studije, koliko naši univerziteti sada upisuju, dakle, kada godišnje Srbija ima 4000 ljudi koji će da smisle nešto novo i daju doprinos nauci, što je za deset godina 40.000 ljudi, to bi bilo i fantastično i neverovatno. Propisi su, dakle, doveli do toga da su doktorske studije postale kao nekakav nastavak školovanja, kao neke školice, i onda se u njima našao veliki broj ljudi koji nemaju talenta, nemaju znanja. Upisom na doktorske studije oni tek upadaju u nevolju, pa misle "šta sad da radim nego da prepisujem".

Da li propozicije doktorskog, kao i diplomskog ili seminarskog rada, zabranjuju i najmanji mogući stepen kopiranja? U medijima su se, povodom aktuelnih afera, mogle naći i izjave o "malim plagijatima".

Nije dozvoljeno apsolutno ništa u tom smislu i ništa ne sme da se ukrade. Dozvoljeni su samo citati uz navođenje izvora. I sâm sam imao slučaj "krađe", kada su deset godina posle objavljivanja mog rada u velikom svetskom časopisu – u kom se bavim nekim matematičkim modeliranjem, inženjerstvom, pa tu ima formula, jednačina – dva Kineza "copy-paste" tehnikom ukrali taj rad. Dve godine sam vodio borbu i na kraju je njihov rad bio poništen. To je velika bruka i sramota za te autore, za njihovu akademsku zajednicu, ali dešava se. Svet ima vrlo razrađena pravila kada je plagijat u pitanju i vrlo je rigorozan u kažnjavanju onih koji to rade – za razliku od nas.

Koliko su od pomoći softveri koji otkrivaju plagijate?

Uz pomoć softvera mogu se proveravati i otkrivati falsifikati, ali samo kada je u pitanju isti jezik. Ako neko prepisuje i prevodi direktno sa engleskog, što se takođe često dešava, onda sve mora "ručno" da se proverava.

Sve češće otkrivanje, ali i zataškavanje plagijata kod nas, naročito doktorskih disertacija, upućuje i na neke dublje, moralne, probleme zajednice…

Kada govorimo o plagijatu, pre svega moramo da govorimo o ljudima. Povećan broj plagijata u Srbiji posledica je nečasnog ponašanja, generalno gledano, a posebno na srpskim univerzitetima na kojima se nalazi deo ljudi koji tu ne treba ni da budu, govorim i o profesorima i o studentima. S jedne strane, postoji deo fantastičnih profesora koji su kompatibilni sa svetom, ali istovremeno, sa druge strane, imamo i izvestan broj profesora koji nigde van granica Srbije ne bi mogli da budu profesori.

Možda je strašno to što ću da kažem, ali mislim da ćemo morati da popravimo situaciju na univerzitetu u Srbiji radikalnim merama, resetovanjem, pa sve iz početka. Zato što imamo velike probleme, etičke i mnoge druge.

Da pođemo od etičkih.

Postoje sledeće vrste neetičkog ponašanja na srpskim univerzitetima. Ono koje čine studenti, ono koje čine zajednički studenti i profesori, i samo profesori. Studenti masovno prepisuju, pa tako kod nas postoje dežurni asistenti na ispitima. Tokom osam godina predavanja na velikom američkom Virginia Tech univerzitetu, nikad nisam naišao na asistenta koji dežura na pismenom ispitu. Studentima date pismeni zadatak i izađete, a zadatke uzmete posle četiri sata. To je pitanje morala, ali i pitanje strahovitih sankcija. Ko se uhvati u prepisivanju, odmah bude izbačen sa univerziteta, zauvek. A mi ovde imamo agencije koje zvanično, sad i preko interneta, prodaju opremu za prepisivanje, bubice, pa onda i sami fakulteti nabavljaju, na primer, uređaje za blokiranje mobilne telefonije. Imamo i agenciju za izradu master diplomskih radova, oni čak imaju svoj PIB, znači plaćaju porez.

Što se tiče saradnje studenata sa profesorima, tu imamo jedan "divan" primer – Pravni fakultet u Kragujevcu. Devet godina traje proces u kojem je deo studenata kupovao ispite a deo profesora prodavao te ispite. Sudovi su tokom tih devet godina, koliko traje ovaj spor, pokazali potpuni nedostatak sposobnosti ili nedostatak volje da presude.

Najzad, i novi dekan tog fakulteta postavljen je iz redova optuženih.

Imate i to da je jedna optužena profesorka kojoj se sudi sad uhvaćena u plagijatu. A samo pre nekoliko meseci izabrana je za redovnog profesora, što je najviše zvanje. Dakle, Senat univerziteta nije smogao hrabrosti da kaže: ne. A zašto nije smogao hrabrosti?

Takav je ovde odnos snaga ljudi s moralnim integritetom i onih drugih. Ne verujem u budućnost srpskih univerziteta ako se taj odnos ne promeni, uopšte ne verujem.

Osim etičkog, pominjete i druge svakojake probleme? Koji bi među njima bio glavni?

Ono što javnost Srbije ne zna, a to je da su srpski univerziteti organizovani na srpski način. Taj način organizacije uopšte nije kompatibilan sa razvijenom Evropom, ili sa Kanadom, Amerikom, Japanom, Australijom… Pođimo samo od toga da kod nas kažete da je neko doktorirao na Mašinskom fakultetu. U svetu ćete čuti da je neko doktorirao na Harvardu, a nikad na mašinskom fakultetu Harvarda. To je suštinska razlika.

Oni imaju integrisani univerzitet, a mi imamo federaciju fakulteta koji su pravna lica i koji odlučuju o svemu. Integrisani univerzitet podrazumeva strogu akademsku hijerarhiju, sistem u kojem rektor može da smeni dekana, a dekan daje zadatke profesorima, sistem u kome nema mesta za samoupravljanje. Mi, na srpskim univerzitetima, imamo samoupravljanje i to je osnovni problem koji ja vidim.

Kako se samoupravljanje sprovodi na univerzitetima, odnosno zašto je ono toliko loše?

Mora se poći od toga ko vodi univerzitete. Kako se dolazi do pozicije rektora, dekana? U svetu se na te pozicije dolazi javnim svetskim konkursom, odete na određeni sajt i vidite 500 ili 250 konkursa za nove rektore, za dekane. I sâm sam postao profesor velikog tehničkog univerziteta u Americi tako što sam se javio na svetski konkurs. Od 53 kandidata izabrali su mene.

A kako se kod nas biraju rektori i dekani? Lobiranjem i samoupravljanjem. Pretpostavimo da ja hoću da budem rektor Univerziteta u Kragujevcu ili Novom Sadu. Naravno da ne mogu da se prijavim jer nisam profesor ni u Kragujevcu ni u Novom Sadu. A nema ni konkursa. Znači, sledi lokalno lobiranje, ko će koga da podrži, a to nigde u svetu ne postoji.

Druga stvar, kako se bira nastavno osoblje univerziteta? U svetu, na primer, ne postoje asistenti. Ko drži vežbe? Oni koji rade master ili pišu doktorat, postdiplomci koji dobijaju stipendiju i imaju obavezu da 20 sati nedeljno pomažu profesoru. Kada urade master, odlaze i niko tu ne ostaje. Dakle, nema profesionalnih asistenata, nema prijema u radni odnos. U tome je velika razlika.

A mi odmah primamo nekoga od 24 godine da bude asistent – dovoljno je da neko misli da on ima talenta, a možda je i nečiji sin ili kćerka, što je česta pojava, i on će tu sigurno postati profesor i zaraditi penziju. I nikada neće biti otpušten. Sve to pokazuje koliko smo mi u jednoj strašnoj samoupravnoj priči, a plagijati su samo deo te šire priče.

Ako hoćemo da imamo ozbiljno obrazovanje koje će da pomogne ovom društvu, moramo da pokušamo da stvorimo intelektualnu elitu na čijem se urušavanju radilo poslednjih šezdeset godina. Po meni, prvi preduslov za elitu jeste moralni integritet. Ljudi moraju da budu pošteni i hrabri, i onda nema ni prepisivanja. U stvari, prepisuju samo oni kojima tu nije mesto. Sa svoje strane, akademska zajednica mora da odstrani, istera takve članove kao kakvo bolesno tkivo, kao kada se rak operiše.

Da li je neko zbog prepisivanja kažnjen, isteran sa univerziteta?

Koliko znam, niko nikad. Sa svetskih univerziteta, kako da ne. Bio sam član doktorske komisije koja je izbacila kandidata sa doktorskih studija na američkom univerzitetu.

I ostavke su padale zbog otkrivenih plagijata naučnih radova, na primer nemačkog ministra odbrane…

Da, i potpredsednice Evropskog parlamenta, i članova Evropskog parlamenta… Međutim, kod nas se ta stvar politizuje. U našoj javnosti je sada poznato da su prepisivali Šapić, Mali i još neki političari, ali mene kao profesora univerziteta ne treba da interesuje da li su oni političari, mene treba da interesuje samo da li su to naši kandidati koji su prepisivali. Ako su prepisivali, oni moraju da budu akademski kažnjeni. Da li će neko da ostane gradonačelnik, iako je prepisivač, to je stvar politike. To je ta granica između akademske institucije i politike. Mi kažemo "ovo je prepisano" i mi to poništavamo, a šta će građani Beograda da kažu, da li žele takvog gradonačelnika, to je već pitanje za njih.

Da li ste imali uvid u doktorsku disertaciju Siniše Malog?

Da, i na osnovu proučenih dokumenata mogu da kažem – da, to je strašan plagijat. Na stranu što je reč o ekonomisti koji je na FON-u dobio doktorat iz tehničkih nauka, što je posve neobično, nego što mu je i u komisiji bilo troje ljudi čije su reference katastrofalne, u suštini nikakve.

Šta je sa etičkom odgovornošću samih profesora, ako se vratimo na priču o tri vrste neetičnosti?

U ovoj doktoromaniji koja je nastala, veliki broj mentora i članova komisije nigde u svetu, već sam to rekao i insistiram na tome, ne bi mogli da budu profesori univerziteta. To su ljudi nekvalifikovani da rade taj posao. Ako ih pretražite u svetskim bazama podataka, odnosno kada imena članova pojedinih komisija spornih doktorata ukucate u specijalizovanim internet pretraživačima, u kojima sve možete naći o svim naučnicima, videćete da oni kao naučnici uopšte ne postoje.

Kada bi se isti kriterijum primenjivao ovde, u ovoj zemlji bi bilo znatno manje naučnika nego što je sada. Mi naučnici svedeni smo na numeričku karakteristiku koja se zove H-indeks. A on se meri, kao prvo, brojem publikovanih radova, pri čemu je veoma teško publikovati ozbiljan naučni rad, i, drugo, time kakav je odziv svetske naučne javnosti na taj rad, što se meri brojem citata.

Zapravo, zašto je toliko teško publikovati ozbiljan naučni rad?

Publikovanje je poslednja stepenica u nekom istraživanju. Potrošite godinu dana na istraživanje i na kraju napišete rad na 10-15 strana koji pošaljete odgovarajućem svetskom časopisu. Urednik taj vaš rad dalje pošalje dvojici ili trojici ljudi iz sveta, a to je veoma bitno, na recenziju. I ta recenzija je anonimna. Rezultat recenzije često bude: ovo nećemo da objavimo, ovo je netačno, ovo ste pogrešno zaključili. To je mukotrpan proces. Recimo, ja imam neke radove koji su u recenzentskom procesu bili tri i po godine.

U svojoj karijeri 80 puta sam objavio rad u takvim časopisima, a ima naučnika koji imaju i po 120 publikovanih radova. Zaista, u tome je veoma teško uspeti, jer kada kažem da imam 80 objavljenih radova u velikim svetskim časopisima, istovremeno kažem i da sam 20-30 puta imao neuspeh. Znate, niko tu ne gleda zasluge iz prošlosti: citiraju me po svetu, ali i odbijaju. To je jedno intelektualno nadmetanje.

Afera sa rumunskim kvazinaučnim časopisom u kojem su kao ozbiljan naučni rad objavljene besmislice, na posredan način demaskirala je one naše autore koji često objavljuju radove u časopisima koji nisu "veliki svetski".

To upravo pokazuje koliko su naši univerziteti organizovani drugačije nego svetski. I tu je koren zla. Da bi neko bio doktor nauka u svetu, na ozbiljnoj svetskoj školi, on se pet do šest godina bavi isključivo time. Šest godina života daje nauci i to je jako naporan i stresan period njegovog života.

S druge strane, kod nas imate razne doktore nauka, gradonačelnike i predsednike opština koji su stekli te titule. Ali to nisu ljudi koji su se odrekli šest godina svog života, nisu opredeljeni ka nauci, a pitanje je da li su i talentovani. Nisu ništa radili za nauku niti će se njome ikad baviti, nego je cilj bio da se nabavi titula.

Otkud nama, po vašem mišljenju, tolika glad za titulama?

Opsednutost Srbije diplomama je fascinantna. Kada sam bio primljen na Virginia Tech, gde sam predavao u okviru doktorskog programa koji je među prvih deset u Americi, poneo sam i svoj doktorat, ali niko mi ga nije ni tražio. Reference su bile samo to što sam publikovao u svetskim časopisima. To je utakmica. U stvari, mogao sam i da ne budem doktor.

A ovde sam šokiran potražnjom doktorskih titula. Zašto ona postoji u toj meri, ne znam. Da se opseni prostota ili šta već, da se postane "dr" kao kod Nušića? Jer, to nisu ljudi koji su iz naučne priče. Zašto je, recimo, Jorgovanki Tabaković bio potreban doktorat, koji je stekla 2011. u Sremskoj Kamenici?

Tu već dolazimo do sledećeg problema, privatnih fakulteta. Nekad Megatrend, potom Alfa univerzitet, sada Fabus… Ali, tu predaju i profesori sa državnih univerziteta?

Ne predaju, to je bilo u početku. Moj generalni stav o privatnom visokom obrazovanju zasnovan je na činjenici da sam obišao veliki broj privatnih fakulteta kada sam bio u Akreditacionoj komisiji. Zato mogu slobodno da kažem da na tim fakultetima predaju kvazidoktori nauka u velikom broju. Tu predaju ljudi koji su dobili falš doktorate, među njima čak i bivši političari koji su sad postali profesori univerziteta, jer, ko svima njima daje profesorsku titulu? Pa ta privatna institucija. I sada se tu pravi, navodno obrazuje, još gori kadar, tragičan, polupismen.

Imamo primer profesora ugostiteljske škole koji je dao 80 doktorskih titula… I sad taj kadar posluje po drugim visokim privatnim školama kao "prof. dr". Veliki broj ljudi, po mom mišljenju makar 200 takvih doktora nauka, razmileo se po raznim visokim strukovnim školama. I to je strahovita šteta, mi praktično pucamo u sebe. Ubijamo time državu. Moj stav je da je Srbija profesionalno i moralno bila potpuno nezrela da ima privatne institucije u visokom obrazovanju.

Kako se pojava sve većeg broja ljudi sa zvanjem a bez velikog znanja danas reflektuje na društvo?

Najveća opasnost za Srbiju su polupismeni ljudi koji misle da su pismeni. I koji puni sebe postaju sve ovo što postaju.

Kada bismo pogledali političku scenu Srbije, strašno je što se pojavio tako veliki broj ljudi koji ima fakultetsku diplomu, a najčešće iz oblasti menadžmenta, sa nekog privatnog univerziteta, i to u 40. godini, na primer. To daje katastrofalne rezultate i zato ću ja kao predsednik ovog odbora da dižem glas koliko mogu. Nisam zbog toga ničiji politički neprijatelj, ovo treba shvatiti kao krik, a on je u interesu Srbije.

Kada ste bili potpredsednik Akreditacione komisije, da li ste za neke privatne fakultete ili profesore pisali negativna rešenja? I na kakve reakcije su ona nailazila?

Proveo sam pet godina u Akreditacionoj komisiji. Glavni problem koji smo imali bili su ljudi. Ako onaj ko predaje ima dobar kvalitet stručnjaka i predavača, dobru nastavu možete i u baraci da održite. Suština je sledeća: ko su profesori? Šta su njihove reference? I mi smo, pogotovo kada su u pitanju doktorske studije, u značajnom procentu pisali negativna rešenja i nismo davali dozvolu. Pritom, uvek smo pisali i obrazloženje zbog čega tu dozvolu ne dajemo. Međutim, onda dolazi na red žalbeni postupak, koji je išao do Ministarstva prosvete, i naša rešenja su bila pobijana. Ja imam deset rešenja koja sam pisao svojom rukom, a koja su pobijena. Nacionalni savet za visoko obrazovanje i Ministarstvo prosvete i nauke često su znali da nam pobiju rešenja i to bez ikakvog obrazloženja. Ko je tu intervenisao, ne znam, ali mi više nismo mogli da se žalimo. Bili smo deprimirani zato što ne možemo da radimo svoj posao, znate, donkihotovski se borite i onda vam neko bez ikakvog obrazloženja to ne usvoji.

A treba samo da vidite koliko knjigâ čini univerzitetske biblioteke tih navodnih univerziteta. Toliko ih je malo da sve stanu u jedan deo vitrine, zaista da čovek ne poveruje. Ipak, na tim univerzitetima i dalje može da se studira i da se dobije zvanje doktora nauka. I da se onda s tim doktoratom ode u neku školu i predaje dalje. Ako to ne sprečimo, ova zemlja će propasti. To najiskrenije mislim.

Danas se otkrivanje plagijata u doktorskim disertacijama dešava takoreći na dnevnom nivou. Kada se posumnja na plagijat, šta dalje biva, ko preuzima odgovornost?

Najodgovornije lice je dekan tog fakulteta, i rektor. Samo, pitanje je pošto se prijavi sumnja u plagijat da li će dekan da osniva komisiju koja će dalje da ispituje slučaj.

Pored toga postoji i "retraction notice", a to je u naučnim časopisima oznaka za rad koji je plagijat. Tada časopis napiše crvenim slovima da poništava rad tih i tih autora zbog plagijata. Imamo razne takve slučajeve sa Univerziteta u Beogradu, o privatnicima da i ne govorim. Na okruglom stolu sam to rekao i dokumentovao, ali ništa se dalje ne dešava. Ti ljudi su to iskoristili da napreduju i dobiju zvanja, iako je svet rekao "ne", uhvatili smo vas da ste prepisivali, poništili smo vaš rad i zabranili da nam ikad više šaljete radove na objavljivanje. Takvih 15 slučajeva sam prikazao na okruglom stolu i – ništa. Niko nije glasao da se ti ljudi odstrane sa univerziteta, svi su digli ruke da ostanu. U pitanju je nezameranje. To je atmo-

sfera kod nas.

Ipak, možete li da zamislite da ovde dekan ili rektor oduzme doktorsko zvanje, na primer, ministru policije ili gradonačelniku Beograda?

Zašto bi to bio problem? To je najnormalnije u svetu, u Nemačkoj, u Americi… Drukčiji je sistem ovde, samoupravljanje, nezameranje, burazerska atmosfera, i onda su plagijati deo te priče.

Svi ti plagijati su isto što i te diplome menadžera, to je isti haos. To je taj devastirani deo visokog obrazovanja. S druge strane, mi i dalje imamo, pre svega na državnim fakultetima, značajan broj profesora i studenata dobrih, vrednih, poštenih, radnih, kompatibilnih sa svetom i, nažalost, veliki broj njih odlazi u svet.

Da li su demotivisani upravo ovom situacijom koju proizvode lako sticanje diploma i lako partijsko zapošljavanje na osnovu tih diploma?

Sve buduće vlade Srbije i sva buduća ministarstva prosvete i nauke moraju da odgovore na suštinsko pitanje: koje sve zemlje imaju privatne univerzitete? Da li smo mi na ekonomskom, privrednom, kulturološkom, moralnom nivou tih zemalja i da li smo sposobni da imamo privatne univerzitete? Lično, najtvrđe moguće mislim da nismo.

Takođe, suštinsko pitanje je: gde se ko zapošljava od ono malo mladih ljudi koji nađu posao? Imamo potpuno apsurdnu situaciju. Ako neko traži diplomiranog ekonomistu, privatne kompanije vole da uzmu kandidata sa Ekonomskog fakulteta iz Beograda, a državna uprava, razna ministarstva, preko svojih partijsko-rođačkih i ostalih veza zapošljavaju one sa diplomom privatnih fakulteta. Apsurdna situacija je u tome da se kadar privatnih fakulteta zapošljava u državnoj upravi, a pošto to nije nikakav kadar, onda će i državna uprava da bude takva kakva će da bude. Radi se o ljudima koji su bili loši đaci. Ako je neko loš đak u osnovnoj i srednjoj školi, ne mogu da verujem da može da se prosvetli i da uspešno vodi, na primer, javno preduzeće.

Postoji standard po kome bi resetovanje sistema moglo da popravi stanje. Šta Srbija mora da uradi? Dobru, pametnu decu mora da pošalje u svet. Kada tamo doktoriraju, ovde odmah treba da dobiju mesto docenta i da im se kaže: ti ćeš sada da gradiš jednu novu priču. Osim tog načina, drugi ne vidim. Pa kako je Srbija pravila velike pomake? Gde je doktorirao Mika Petrović Alas? U Parizu. Gde je Milutin Milanković doktorirao? U Beču. Pametna deca su odlazila u svet i učila od boljih od sebe. A sada smo dozvolili da budu oterani, jer je u ovoj doktoromaniji stvar sasvim upropašćena.