Fidel Kastro i vrhovni komandant Kubanske revolucije Comandante en Hefe umro u petak, 25. novembra 2016. u 10:29.

Vest je objavio njegov brat Raul koji se obratio naciji na kubanskoj nacionalnoj televiziji

«Dragi ljudi Kube:

Sa dubokim bolom sam se pojavio da obavestimo naše ljude i prijatelje Amerike i sveta, danas 25. novembra, u 10:29 u noći umro i glavnokomandujući kubanske revolucije Fidel Kastro Ruz. Na osnovu izričite volje druga Fidela, njegovi posmrtni ostaci biće kremiran. U ranim jutarnjim satima u subotu 26. Organizacioni odbor za sahranu daće našim ljudima detaljne informacije o organizaciji posthumnih počasti vođu kubanske revolucije. Hasta la victoria siempre! Do pobede uvek!»

Fidel Kastro je rođen 13. avgust 1926, u provinciji Orijente u istočnoj Kubi. Njegov otac, Anhel bio je bogati zemljoposednik poreklom iz Španije. Njegova majka Lina bila je sobarica.

Obrazovao se u privatnim školama jezuita. Diplomu pravnog fakulteta stekao je na Univerzitetu u Havani 1950. godine i postao advokat, a kao advokat pružao je besplatne pravne usluge siromašnima.

Godine 1952, u dobi od 25 godina, istakao je kandidaturu za kubanski kongres, ali pred izbore, Batista je uspostavio diktaturu, a Kastro je krenuo na revolucionarni put. Kao student pod uticajem nacionalno orijentisanih profesora proučavao je kubansku istoriju i učvrstio stanoviše da KUba nije kontrolisala svoju istoriju, za šta je okrivljavao SAD.

Kastro je predvodio grupu od oko 150 pobunjenika koji su 26. jula 1953. napali kasarne Monkada u Santjago u neuspelom pokušaju da se zbaci Batista. Većina napadača je ubijena. Kastro je zarobljen s nekolicinom drugova. Osuđen je na kaznu od 15 godina zatvora. Na sudu je rekao: "Osudite me, nije bitno. Istorija će me osloboditi."

Pušten je u 1955, u okviru amnestije za političke zatvorenike i živeo u izgnanstvu u SAD i Meksiku, gde je organizovao gerilsku grupu sa bratom Raulom i Ernestom Če Gevarom sa argentinskim doktorom koji je postao revolucionar. Grupa je dobila ime Pokret 26. jula, po datumu neuspelog Monkadu.

Godine 1956, Kastro i nekoliko desetina pobunjenika krenuli za Kubu na brodu "Granma".

Batistini vojnici su ih čekali i većinu Kastrovih sledbenika ubili, ali su Fidel, Raul, Gevara i grupa drugih preživelih pobegli na planinu Sijera Maestra, na kojoj su nastavili gerilsku borbu protiv Batiste.

Nakon pobede revolucije 1. januara, 1959. Kastro je postao premijer Republike Kube, a od 1976. do 2008. godine bio je njen predsednik. Fidel Kastro je 1960. godine, nacionalizovao kompanije u vlasništvu Amerikanaca, kao odgovor, trgovinski embargo koji su nametnule SAD i koje su ostale na snazi.

Pod njegovim vođstvom nakon revolucije 1959. reorganizaovan je zdravstveni i obrazovni sistema na Kubi, uvedeno je opšte zdravstveno obrazovanje, snižena je stopa smrtnosti odojčadi. Nacionalizovan je obrazovni sistem, izgrađeno je 10.000 škola, a stopa pismenosti je do 1995. povećana na 95 odsto.

Ranih 1960—ih Kastro je uspostavio bliske veze sa SSSR-om primajući sve veću sovjetsku vojnu i ekonomsku pomoć. Paralelno svoj pokret baziran na nacionalnoj ideologiji Hosea Martija preuzerio je na komunističku ideologiju.

Američko-kubanski odnosi su nastavili da se pogoršavaju, naročito tokom Kubanske raketne krize 1962, kada su Amerikanci otkrili da je Sovjetski Savez na Kubi postavio svoje balističke projektile dalekog. Predsednik SAD Džon Kenedi je tada uveo pomorsku blokadu Kube kako bi prisilio sovjetskog lidera Nikitu Hruščova na povlačenje sovjetskih projektila s Kube.

Posle napetosti na ivici izbijanja svetskog nuklearnog rata, Hruščov je povukao rakete s Kube, uz Kenedijevo obećanje da će povući američke rakete iz baza u Turskoj.

Jedanaest meseci posle dogovora Kenedi Hruščov (do septembra 1963) američko atomsko oružje u Turskoj je deaktivirano. Postignut je dogovor o uspostavljanju vruće linije (takozvani crveni telefon) između Moskve i Vašingtona. To je bio početak takozvanog detanta.

Na vest da se Sovjeti povlače Kastro besni, lomi orman, baca naočare i za Hruščova kaže da je nitkov, kurvin sin i zadnjica.

Amerikanci su se držali dogovora da ne napadaju Kubu, ali nije sigurno da ništa nisu radili protiv Kastra. SAD su 1961. podržale invaziju naoružane grupe kubaskih emigranata u Zalivu svinja, što je bio najozbiljniji pokušaj zbacivanja vlade Fidela Kastra. Kasrove snage su veoma brzo skršile invazuju. CIA je bezsuspešno pokušala da eliminiše Fidela, navodno u više navrata, po nekim izvorima, čak 600 puta. Kastro je do svoje 90. godine života preživeo mandate 11 američkih predsednika (Dvajt D. Ejzenhauer, Džon F. Kenedi, Lindon B. Džonson, Ričard M. Nikson, Džerald Ford (posle ostavke Niksona), Džimi Karter, Ronald Ragn, Džordž H. V. Buš, Bil Klinton, Džordž V. Buš, Barak Obama), a nadživeo 9 američkih predsednika.

Kastro je aktivno pomagao revolucionarne pokrete u Latinskoj Americi, a u 1970—ih i 1980—ih i u Africi (Angola, Etiopija). Kuba je pripadala Pokretu nesvrstanih. Kada je 1980—ih SSSR počeo da sprovodi socijalne i ekonomske reforme Kastro je oštro kritikovao takve eksperimente s kapitalizmom i tvrdio kako na Kubi nema potrebe za sličnim reformama.

U julu 2006. godine, Fidel Kastro je zbog pogoršanja zdravlja predao sva ovlašćenja šefa Državnog saveta svom bratu Raulu.

Američka blokada Kube koja je trajala veoma dugo je, reklo bi se, specifičan fenomen – SAD su se posle drugog svetskog rata pomirili sa poraženim zemljama Nemačkom, Italijom i Japanom, posle Vijetnamskog rata iz koga su se posle neuspeha povukli nornalizovali su odnose s Vijetnamom, sa kominističkom Kinom su u vreme predsednika Niksona uspostavili odnose saradnje, ali malu ostrvsku zemlju u svom susedstvu su držali u blokadi sve do 2015. kada je, uz posredništvo Vatikana, predsednik SAD Barak Obama počeo da proces normalizacije, ali nije u potpunosti ukinuta.

Normalizacija Kubansko-američkih odnosa počela je . simbolički u 4:30 rano ujutro, 20. jula 2015, kada je plavo-bela zastava Kube s belom zvezdom na crvenom trouglu podignuta na jarbol pred američkim stejt departmentom, a nekoliko sati kasnije, uz prisustvo kubanskih gardista u belim uniformama i 500 zvanica, čuli su se povici "Viva Cuba Socialista", "Cuba Libre", "Cuba si, Cuba Si – blokueo no!", u istoj onoj 98-godišnjoj vili u kojoj je u Vašingtonu bila kubanska diplomatska misija, pre nego što su odnosi prekinuti 1961.

Kastro, koji je do poslednjih dana objavljivao tekstove u listu "Granma", organu KP Kube, tih dana je objavio «Pismo bratu Obami…» ( Artículo de Fidel: El hermano Obamau kome njegove reči o tome da treba zaboraviti prošlost i okrenuti se budućnosti naziva «saharinskim» i na kraju poručuje da su Kumabci za mir, a da im ne treba nikakav poklon imperije.No necesitamos que el imperio nos regale nada…

Među svetskim političarima i javnim ličnostima koje su izrazile saučešće povodom smrti Fidela Kastra su ruski predsednik Vladimir Putin, koji ga je nazvao simbolom epohe u novijoj svetskoj istoriji i iskrenim prijateljem Rusije; generalni sekretar Centralnog komiteta Komunističke partije Kine Si Đinping, koji je Kastra nazvao velikm vođom kubanskog naroda, koji je posvetio svoj život oslobađanju svog naroda, očuvanje suvereniteta svoje zemlje i izgradnji socijalizma, i time napravio besmrtni doprinos istoriji; predsednik Francuske Fransoa Oland; premijer Kanade Džstin Trudo; lider britanskih laburista Džeremi Korbin, koje je uz pominjanje mana Kastrove vladavine, vođu kubanske revolucije nazvao šampionom socijalne pravde, velikom figurom moderne istorije; poslednji predsednik SSSR Mihail Gorbačov; patrijarh moskovskoi i cele Rusije Kiril, predsednik Belorusije Aleksandar Lukašenko; Enrique Pena Nieto the predsednik Meksika, koji ga je nazvao prijateljem Meksika, promoterom bilateralnih odnosa zasnovanih na respektu, dijalogu i solidarnosti ; odlazeći predsednik Obama, rekavši da će istorija zabeležiti i oceniti veliki uticaj te velike figure na ljude i svet oko njega; dolazeći predsednik SAD Tramp, oglasivši se najpre samo konstatacijom da je Kastro mrtav, a kasnije nazvavši Kastra brutalnim diktatorom, uz poruku da se nada da će Kuba krenuti ka «slobodnoj budućnosti»…

U Madridu je došlo do sukoba između pristalica i protivnika Fidela Kastra okupljenih u organizaciji «Kuba, demokratija, odmah».

Vest o smrti Fidela Kasrra Kubaci su primili s očekivanom potištenošću. Na sajtu ruske NT to raspoloženje se plastično opisije: Ožalošćeni za Kastrom Kubanci piju, plaču i puše ciagre ( Скорбящие по Фиделю Кастро кубинцы поют, плачут и курят сигары) a emigranti u Maloj Havani u Majamiju na Floridi su vest dočekali s veseljenjem koje je u neskladu s tradicionalnim pogrebnom etikecijom.

( , Fidel Castro Ruz, Granma, Órgano oficial del Comité central del Partido comunista de Cuba, 27 de noviembre de 2016 04:11:11 )

( <a href=" http://edition.cnn.com/2016/11/26/americas/fidel-castro-obit/index.html

Fidel Castro, Cuba’s longtime revolutionary leader, dies at 90, By Arthur Brice, CNN, Updated 0726 GMT (1526 HKT) November 26, 2016 )

( Hasta siempre, Comandante

26 noviembre 2016)

( Fidel Castro dead at 90; revolutionary icon’s influence was felt far beyond Cuba LA Times, 26. 11. 2016 )

( Fidel Castro: revolutionary firebrand finally defeated by infirmity of old age, Guardian, 26. 11. 2016 )

( Adiós comandante Zeit, 26. 11. 2016 )

( , Reflexiones del compañero Fidel, Granma, Órgano oficial del Comité central del Partido comunista de Cuba)

( Artículo de Fidel: El hermano Obama, 28 de marzo de 2016 01:03:16)

( Скорбящие по Фиделю Кастро кубинцы поют, плачут и курят сигарыНТВ, 27. 11. 2016 )

REVOLUCIONAR I NOBELOVAC: Fidel Kastro i Garsija Markez, koji je došao na Kubu prvih dana po pobedi Kubanske revolucije i radio u tek formiranoj kubanskoj novinkoj agenciji Prensa Latina