VREME 382 16. MAJ 1998. str 38. 39: Sergije Lukač 1920-2004) o budućnosti novinarstva

U jednom od retkih trenutaka spontanosti koje političari mogu sebi da dozvole, novinar, slikar i političar Moša Pijade definisao je cinično: "Novinar je univerzalna neznalica". Moša je to morao znati -jer je i sam bio novinar.

Upamćena je i druga cinična odrednica: novinar polovinu vremena piše o onome što ne zna, a drugu polovinu mora da ćuti o onome što zna! Kako bi drugačije i moglo biti kada je njegova sloboda izražavanja uslovljena njegovom svestranom zavisnošću. Zato mu je dato i drugo rešenje: glupo je od toliko zavisnog profesionalca očekivati nezavisnu i istinitu informaciju!

Kad god se neko upusti u razmatranje surovosti kojima svakojake sile ovog sveta maltretiraju, ucenjuju i profesionalno, a i biološki likvidiraju novinare, treba se prisetiti Napoleonove formulacije: "Jedne dobre novine koje podržavaju moju stvar vrede više nego deset divizija!" Pre trideset godina jedan visoki partijski funkcioner, inače uveliko citiran prema uzusima tog vremena, rekao je u času iskrenosti: "Novinarstvo je isuviše važno da bi se moglo prepustiti samo novinarima". Pripadao je, naravno, partiji diktature proletarijata. Bio je to neposredni derivat Lenjinove direktive iz 1918: "Novinar je dužan da agituje, propagira, mobiliše i organizuje narodne mase za izvršenje dnevnih direktiva Centralnog komiteta". Nije vam promaklo: nigde pomena o in- formisanju!

Na revolucionarnom putu ostvarenja istorijskog dela klasnih interesa narod i novinari bili su samo izvođači radova. Planiranje, procenjivanje, kontrola bili su rezervisani za (naj)viši nivo. Mišljenje i spontano izjašnjavanje na nižim nivoima – sem kada narod nije referendumski izričito upitan – smatrali su se kontraproduktivnim za delotvornost centralizma. Za profesiju novinar bio je rezervisan bedž "društveno-politički radnik". Biti glasnogovornik Partije bio je plafon u novinarskoj karijeri. Sta tu uopšte ima da se misli ili uči? Treba biti pažljiv, pismen – za to nije potrebno univerzitetsko obrazovanje.

NAJZAD FAKULTET: Argumenat da u civilizovanom svetu lavina komunikacija nošena energijom tehničko-tehnoloških inovacija razara stare strukture političkog promišljanja, nije razmekšao tvrda gledišta članova Agitpropa vaspitanih u sputanosti konspiracije i fobije od svake javnosti, sem planirane i kontrolisane propagande. Ne uočiti fenomen eksplozije komunikacija u trenutku pokretanja inicijative za osnivanje

"novinarskog smera" na marksističkom Fakultetu političkih nauka u Beogradu, to u trenutku kada su komunikacioni sateliti već uveliko započeli globalizaciju ovog sveta bio je između ostalog i znak birokratske multipleks skleroze koja je otkrila da Partija nije više kadra da vodi modernu samoupravnu državu. Kočnica je bila i frustracija partijskih birokrata zbog nagle i nikada objašnjene doslovne likvidacije novinarsko- diplomatske škole u Beogradu (1948- 1953).

Na neku vrstu "stupora" naišla su, te 1965. trojica profesora, doktora političkih nauka (pokojni Najdan Pašić. prof. Radoslav Ratković i prof. Miroslav Pečujlić), povodom razgovora o osnivanju novinarskog smera na FPN-u; vodili su ih ti profesori sa prvosveštenicima ideologije na partijskom Olimpu. Na kraju je brana popustila i otvorila neku svoju liberalniju propusnu kapiju. Ujesen 1968. godine Visoka škola političkih nauka, naslednica još starije Više partijske škole, unapređena je u Fakultet političkih nauka i postala deo Beogradskog univerziteta; novinarstvo se tako ušunjalo pod skut tzv. društveno- političkog i spoljnopolitičkog smera u naučni i pedagoški korpus Majke znanja – Univerziteta. Bila je to pobeda profesora-pregovarača i malog broja novinara koji nisu bili iz plemena večnih studenata, pa su navijali za fakultetsko školovanje novinara. Oni su, inače, već duže vreme pre toga kukumavčili da nikako ne mogu da nadu kvalifikovane mlade saradnike.

Ali, iznenađenjima nema kraja. Kada je fakultet otvoren, urednici koji su do juče zahtevali obrazovane saradnike, odjedanput su se predomislili. Izjasnili su se protiv tih "knjiških novinara". A na fakultetu, predavači iz novinarskih redova dočekani su čvrgom umesto aplauzom dobrodošlice. Neki profesori su odmah pokazali da su ti praktičari univerzitetske parije. Uz to su izrazili sumnju u to da novinarstvo, mediji i komunikacije uopšte mogu da predstavljaju korpus za naučno-pedagoški tretman na nivou Univerziteta. Nije to bila prva demonstracija akademskog snobizma u istoriji Univerziteta.

– od studenata. Kada su posle dve-tri godine svi diplomirani studenti novinarskog smera FPN-a – i to samo sa tog smera – vrlo brzo počeli da nalaze svoja mesta u redakcijama, pred tim tržišnim argumentom univerzitetski tradicionalisti su ućutali. I iz redakcija počele su da stižu informacije o inteligentnim, disciplinovanim i nepretencioznim mladim fakultetlijama.

Od tada je u trouglu studenti-fakultet- mediji zavladala uglavnom stimulativna harmonija.

PROMETEJSKA MISIJA?: A šta će doneti sledećih trideset godina?

Odmah iza ćoška godine 2000. pred svetom će se otvoriti vidik na komunikacijsku Arkadiju sa hiljadu cvetova: od novinarstva do PR i lobiranja, od poslovnih do umetničkih. sportskih, privrednih, političkih, naučnih, čak pornografskih komunikacija. Biće to dokaz plus da se nalazimo usred ere komunikacija.

Dočekaće nas početak trećeg milenijuma sa novim tehničko-tehnološkim, elektronskim, nemogućim mogućnostima telekomunikacije i informatike. Prema njima današnje čudo Internet ubrzo će izgledati kao fosil iz paleolita. Razmak između događaja i izveštaja će se istopiti do nule, a informativni globalizam izgledaće i deci nešto što se podrazumeva. Novinar će izveštavati brzinom svetlosti, a u torbi će nositi elektronske memorije o svemu i svačemu. Biće i žestoke konkurencije!

Dvadeset prvi vek doneće masu obrazovanih, a samim tim, i radoznalijih konzumenata medija. Potrošači informacija zahtevaće instant odgovore na onih pet osnovnih novinarskih pitanja KO, STA, KADA, GDE i KAKO, ali će tražiti uvid u dubinske dimenzije događaja. Valjaće toj obrazovanoj publici dati odgovor na pitanje zašto se nešto dogodilo i šta će se događati dalje. Profesionalci znaju da upravo ta dva pitanja povlače granicu između znati i ne znati, između biti i ne biti potpuno obavešten. A sve će to zavisiti od novinara. I, kao u svim profesijama, biće i ovde novinara – majstora i pacera koje će birati zreli ili nedorasli konzumenti informacija. Odu- vek je bilo, a i biće, ljudi koji će želeti da se njima manipuliše. Neki prosto ne mogu sami da preuzmu odgovornost da sami donose svoje odluke. Ali biće ih sve manje. Informisanje politički obrazovanih ruši zatvore umne ograničenosti, fanatizma, donoseći komunikaciju, toleranciju i osećanja solidarnosti sa svim ljudima.

Novinare će u XXI veku sačekati još žešći pritisci političko-privrednih silnika. Oni su oduvek težili da ukinu pravo na različitost i uvedu monopol svoje istine. Najmanje žele novinare koji će biti usta naroda namenjena ušima vladara.

Prosto je cinično i neshvatljivo koliko je tiranima stalo do dobrog javnog mnjenja. Istorijski su te brutalne sile pobeđivale u ponekoj bici, ali su na koncu, kao i svaka diktatura laži, izgubili ratove. Novinarski Gebelsi i njihovi gospodari traju kratko.

Učiti novinarstvo na fakultetu ima svoje zakonomerne prednosti i naravno nedostatke. Hramovi sveznanja imaju stručnjake za sve ono što se na kraju kristalizuje u ličnu kulturu. Fakulteti po pravilu raspolažu laboratorij ama za sva tri medija. Ali uz profesore, eksperte sa darom za simplifikaciju složenog u katedre, uvek se umetiljaju ograničene spodobe – antipedagozi, zauzeti isključivo sopstvenom akademskom promocijom. Ta otuđena sholastika od svega nastoji da stvori hermetičnu teoriju zaboravljajući daje dobra samo teorija koja je najpraktičnija stvar na svetu.

Pre neki dan, novinarski smer je na Fakultetu političkih nauka u Beogradu organizovao svečanost povodom tridesetogodišnjice svog osnivanja, i tom prilikom pozvao sve diplomirane studente da svojim nastavnicima prenesu nekada prećutane primedbe i sadašnje zahteve novinarske stvarnosti. Fakultet je dao reč da će bivši diplomci svake godine imati priliku da pouče svoje bivše profe. Svest o sopstvenoj ograničenosti je vrlina onih koji vide dalje. Retka pojava pod našim nebom.

Najbolje novinarske škole na svetu najpre rigorozno testiraju dar kandidata. Zatim tokom sledećih desetak semestara grade postupno tri ravni profesionalnog znanja:

daju im dovoljno široko opšte obrazovanje iz kojeg će lako krenuti u neku specijalizovanu oblast, u rubrike;

pružaju im poznavanje tehnika izražavanja, upravljanja tehnologijama medija, sve tamo do "glumačkog izraza" pred kamerama i osećanja mere u emocionalnom doziranju informacija: svim finesama koje potrošači informacija ne znaju, ali tačno osećaju:

odista dobra novinarska učilišta umesto da frustriraju svoje studente, neguju intelektualno sigurne ličnosti koje se ne plaše da izraze svoje stavove – ali samo one koji su oslonjeni na temeljno preispitane činjenice. Pripremaju novinare za odgovorno javno delanje.

Jasno je da ove idealizacije predstavljaju vrstu utopije.

Ne mislite li da ipak vredi pokušati radi ovog. ma koliko vama otuđenog sveta, koji bi možda mogao postati nešto bolje mesto za život ako bude raspolagao istinom. Tajna kodeksa profesije moglo bi da bude paradigma: "Činjenice su svete, a komentari slobodni!" ■