U svojoj trideset osmoj godini zauvek nas je napustio Uroš.

Pisao je o kriminalu, izveštavao sa ratišta, pratio sve demonstracije, mitinge i izborne kampanje u toku poslednje decenije, bavio se savesno i temeljno sportom, medijima, socijalnim pitanjima, raznim političkim i ekonomskim aferama, ljudskim pravima, položajem nacionalnih manjina, supkulturom i kulturnom baštinom, a svako njegovo "Vreme uživanja" bilo je remek-delo.

Pod stalnom senkom bolesti stigao je i da napiše knjigu Umreti u Beogradu i da bude stalni izveštač RFI-ja za vreme NATO bombardovanja, Petog oktobra…

Život je prema Urošu bio nepravedan kao prema retko kome, a on sam kao retko ko bio hrabar, pošten, pravedan i nesebičan. Surovi profesionalac u najboljem smislu reči i jedan od najboljih stilista savremenog srpskog novinarstva, proveravao je pedantno i najsitniji detalj i vodio računa o svakom zarezu i pasusu. Nije priznavao tabu teme i nedodirljive ličnosti: o svemu je pisao argumentovano i otvoreno bez obzira na pretnje, konformističku većinu i moguće posledice svake vrste.

Darovit i duhovit pripovedač, vešt i pronicljiv posmatrač, Uroš je znao neuobičajeno mnogo o najrazličitijim stvarima i ljudima. Imao je visoke moralne standarde: on sam ih je apsolutno poštovao, ali i tražio isto od drugih. Za kompromise nije znao. Međutim, kada je trebalo bilo kome pomoći, on je uvek – bez ikakvih uslova – bio tu, uvek prvi i uvek najdragoceniji. Svoje probleme držao je isključivo u sebi, a o budućnosti prijatelja, kolega i "Vremena" starao se više nego o sopstvenoj.

Uroš je umro na dan kada su novine izašle. Nikada više neće s cigaretom u uglu usana i šoljom kafe u ruci raspravljati na hodniku, zapisivati telefonske brojeve na marginama dnevnih novina, koriti urednike zbog kompromisa i slovnih grešaka, igrati tetris s telefonskom slušalicom na ramenu, kibicovati partiju preferansa, a zauvek će ostati sa nama.