Zdravstvena dijagnoza podgrejala je prošle nedelje pomalo zaboravljenu tezu o Ibrahimu Rugovi, predsedniku Kosova, kao "balkanskom Gandiju". Poredeći ga sa drugim, ekstremnijim liderima kosovskih Albanaca, pojedini diplomatski predstavnici u Beogradu zabrinuto su ocenjivali da bi Beograd u slučaju pogoršanja Rugovinog zdravstvenog stanja mogao zažaliti zbog odbijanja da "čoveka sa šalom" doživi kao umerenog političara.

Ista zebnja provejavala je i kroz pojedine javne izjave, kao što je poziv predstavnika EU-a Havijera Solane, koji je, konstatujući da je Rugovin doprinos od velikog značaja u suštinskoj fazi kroz koju Pokrajina prolazi, pozvao sve na Kosovu da iskažu solidarnost sa Rugovom i da deluju jedinstveno, imajući na umu opšti interes Kosova i celog njegovog naroda. A šef Misije OEBS-a u Beču, Dimitrij Rupel, ocenio je da budućnost pregovora o konačnom statusu Kosova umnogome zavisi od Rugovinog zdravlja.

Višenedeljna nagađanja o Rugovinom zdravstvenom stanju ozbiljno su rasplamsala medijske spekulacije o njegovom nasledniku, koje je predsednik Kosova lično pokušao da zaustavi u prošli ponedeljak, vrativši se iz vojne bolnice u Nemačkoj, gde su mu američki vojni lekari ustanovili rak pluća. Obelodanivši, u televizijskom obraćanju, svoje zdravstveno stanje, šezdesetjednogodišnji Rugova je građanima obećao da se zbog bolesti neće povući sa mesta predsednika "u vreme ključnih razgovora za budućnost" Kosova. Simbol petnaestogodišnje borbe kosovskih Albanaca za nezavisnost Pokrajine "građanima svoje zemlje" optimistički je poručio da je ubeđen da će uz pomoć boga prebroditi i najnoviju bitku i da će još snažnije moći da radi na priznavanju nezavisnosti Kosova, čije priznavanje očekuje od "američkih i evropskih prijatelja".

AUTORITARAN, LENJ…:A pre samo nekoliko meseci izgledalo je da je nekadašnje oduševljenje koje je Rugova na Zapadu proizveo svojim imidžom smušenog intelektualca naklonjenog nenasilnim oblicima borbe, zauvek nestalo. Tako je, recimo, Međunarodna krizna grupa, kojoj se nikako ne može pripisati antialbansko raspoloženje (jedan od uticajnijih članova te organizacije Morton Abramovic bio je, recimo, savetnik kosovske delagacije na pregovorima u Rambujeu 1999. godine), u majskom izveštaju o Kosovu opisala Rugovu kao neaktivnog i autoritarnog lidera partije koja nije razvila unutarpartijsku demokratiju. "Istrajavajući na svom izgledu Sfinge i snažno razvijenom smislu unutarpartijskog pozicioniranja, Rugova je od sredine devedesetih postepeno usvajao rigidan, distanciran, lenj ‘ne činiti ništa’ stil", navodi se u izveštaju MGK-a "Kosovo posle Haradinaja". Nimalo u saglasju sa godinama važećom pričom o "balkanskom Gandiju" ili "kosovskom Havelu", u izveštaju se pominje i Rugovina "pretorijanska garda", odnosno partijska tajna policija otadžbinska bezbednost, i potpuna kontrola nad dnevnikom "Bota sot", zaduženom za kampanje protiv partijskih disidenata i političkih protivnika.

Ibrahim Rugova rođen je 2. decembra 1944. u selu Crnce, opština Istok, kao jedinac oca Uka (po kome je dao ime sinu prvencu od ukupno troje dece, danas najčešće poređenom sa Markom Miloševićem) i majke Sofe. Postoje dve verzije životopisa njegovog oca Uka i dede Rusta: prema tvrdnjama nekadašnjeg Okružnog komiteta Soc-saveza Istoka, obojica su posle rata pogubljeni kao albanski separatisti. Sam Rugova je tvrdio da potiče iz partizanske porodice ("Otac je bio partizan. Od SUBNOR-a imam potvrdu da je on nestali borac, koji je odmah posle oslobođenja bio prvi predsednik NO odbora sela."). Za potrebe imidža borca za nacionalne interese, kasnije je dodao objašnjenje da su mu se otac i deda borili da nađu globalno rešenje za Kosovo. Srpska režimska štampa obilato je koristila podatak o pogubljenju Uka i Ruste godinu dana nakon rođenja Ibrahima Rugove, pokušavajući da objasni javnosti bivše Jugoslavije odakle potiču Rugovini "koreni mržnje" prema Srbima i Srbiji.

POETA: Osnovnu školu (na sprskom jeziku) završio je u Istoku, a srednju u Peći (mediji tvrde da je u to vreme pisao kratke ljubavne pesme i intenzivno čitao albanske klasike). Studirao je albanski jezik na Prištinskom univerzitetu, i tad ga je "zakačio virus": učestvovao je na studentskim demonstracijama 1968, tokom kojih su prvi put formulisani albanski zahtevi, a isticana je i albanska zastava i grb. Diplomirao je 1971, magistrirao 1984. Godine 1976. stažirao je u Parizu, na Školi za visoke studije društvenih nauka, kod jednog od najvećih teoretičara književnosti Rolana Barta. Doktorirao je književnost na Prištinskom univerzitetu 1984. na temu "Pravci i premise albanske književne kritike 1504–1983″. Bio je urednik studentskog časopisa "Bota e re" ("Novi svet") i "Dituria" ("Znanje"), književni kritičar, asistent na Albanološkom institutu u Prištini, profesor književnosti, predsednik Udruženja književnika Kosova, oko koga se okupljao albanski pokret na Kosovu (na toj funkciji zatekao se prelomne 1989. godine).

Političku karijeru započeo je u Savezu komunista, iz koga je isključen zbog potpisivanja peticije "Apel 215" kosovskih intelektualaca protiv usvajanja amandmana na Ustav Srbije, kojim je ukinuta autonomija Kosova. Međunarodna javnost ga je brzo prihvatila kao disidenta i borca za ljudska i politička prava Albanaca na Kosovu. Pažnju na sebe skrenuo je izjavom u intervjuu nemačkom "Špiglu" 1989.: "Srbi zaboravljaju da su mali narod i, ako ne prestanu da ugnjetavaju Albance, doći će do ustanka… Proslava 600 godina Kosovskog boja je provokacija i čista srpska šovinistička proslava."

Te iste godine, učestvovao je u osnivanju Demokratskog saveza Kosova (DSK), i danas najveće partije kosovskih Albanaca, čiji je prvi predsednik postao osvojivši više od 90 odsto glasova. Tako je postao neprikosnoveni vođa kosovskih Albanaca, najzaslužniji za politiku nenasilnog otpora Miloševićevom režimu početkom devedesetih.

PARALELNI SISTEM: Pod njegovim rukovodstvom 2. jula 1990. albanski delegati Skupštine Kosova doneli su Ustavnu deklaraciju kojom su Kosovo proglasili republikom. Tri dana kasnije, Skupština Srbije raspustila je Skupštinu Kosova.

Tokom narednih godina na Kosovu predvodi stvaranje paralelne administracije, školskog i zdravstvenog sistema, bojkot srpskih institucija, izbora (kako srpskih, tako i saveznih) i režima…

"Na Zapadu se stalno spekuliše da bi dodatnih milion birača s Kosova dovelo do pada Slobodana Miloševića. Međutim, njegovim rušenjem nama se ne bi ništa promenilo. Srpska opozicija i dalje nastupa radikalno prema Albancima", rekao je 1992. bečkom "Kuriru", što se odlično uklapalo u teoriju o međuzavisnosti i uzajamnoj podršci tadašnjih balkanskih vođa.

Na nepriznatim izborima za nepriznatog predsednika nepriznate "Republike Kosovo", 1992. godine, kao jedini kandidat dobio je 867.557 glasova, iako je glasačko telo brojalo 762.267 ljudi. Čak i oni koji nikad nisu poverovali u obrazloženje da je "višak" osvojenih glasova pristigao iz inostranstva, morali su da priznaju da su kosovski Albanci gotovo plebiscitarno proglasili Rugovu za svog lidera.

"Srbija nikada nije imala suverenitet nad Kosovom, okupirala ga je i drži ga silom, iako i sama nije priznata država", govorio je dotični plebiscitarno izabrani lider, zaključivši da "Albanci kao i drugi narodi bivše SFRJ imaju pravo na samoopredeljenje".

Rugovina pacifistička politika prvi put se ozbiljno našla na meti kritike njegovih sunarodnika sredinom devedesetih, kada je Kosovo isključeno iz dejtonskih mirovnih pregovora – što je za mnoge Albance bio znak da su male šanse da ta pokrajina dobije zapadnu podršku za svoje aspiracije ka nezavisnosti. Iako je 1989. ponovo izabran za predsednika Kosova (opet bez priznanja Beograda), izgledalo je da, nakon velikog uspeha na samom početku karijere – internacionalizacije kosovskog pitanja – Rugovina politička zvezda polako gasne. Na pregovorima u Rambujeu, šef delegacije kosovskih Albanaca nije bio Rugova, već vođa OVK Hašim Tači.

KANABE: U ozbiljnom problemu našao se u vreme NATO bombardovanja. Nikad nije precizno objasnio kako se sve dešavalo, ali prvih mesec i po dana NATO bombardovanja SRJ Rugova je proveo u kućnom pritvoru u Prištini pod "zaštitom srpske policije". Potom se našao na Miloševićevom "kanabetu" u Beogradu i zatražio prestanak bombardovanja (koje je sam tražio "kao preventivnu meru zaštite albanskog stanovništva"). "Druženje" sa Miloševićem mu je, prema tadašnjim informacijama, donelo "smrtnu presudu" OVK "zbog izdaje albanskih nacionalnih interesa". Uz Miloševićevo odobrenje, tokom bombardovanja odlazi u Italiju (gde nije govorio o nezavisnosti, već o autonomiji Kosova), odatle u Nemačku, da bi se, neposredno po završetku rata, vratio u Prištinu.

Svedočeći, tri godine kasnije, na suđenju Miloševiću u Hagu, Rugova je tvrdio da nikad nije bio meta Albanaca (suprotno Miloševićevim tvrdnjama da mu je srpska policija spasla život i ubila atentatora koga je navodno poslao Hašim Tači nadomak njegove kuće). U haškoj sudnici je, što su prištinski mediji naročito istakli, tvrdio i da je OVK stvorio narod i da se ona borila za slobodu naroda. Mediji su, međutim, bar u nekoliko navrata, 1998. godine prenosili Rugovine izjave u kojima je sumnjao da je OVK "narodna" i govorio da je pre reč o tvorevini srpske tajne policije, možda i samog Vojislava Šešelja, što mu Tači nikad nije do kraja oprostio.

NA BARIKADE: Kada se, po okončanju bombardovanja, vratio u Prištinu, sveža sećanja na susret sa Miloševićem i ocena data 19. maja 1999. u Bonu da bi "trebalo razoružati separatističku OVK", sve uz poziv međunarodnoj zajednici da prestane sa prodajom oružja, doprineli su da ga mnogi svrstaju među političare prošlosti. Takve dijagnoze, međutim, ubrzo su se pokazale kao neosnovane, kao što se neosnovanim pokazalo korišćenje Gandijevog imena u priči o Rugovi. Nemoguće je, naime, bilo demantovati Rugovine veze sa tzv. Oružanim snagama Republike Kosovo (FARK), koje je formirao njegov predsednik vlade u egzilu Bujar Bukoši. A nemoguće je bilo i ignorisati njegove izjave, kao što je ona data (opet) nemačkom "Špiglu" u maju 2000: "Ako svet nastavi da drži do integralne Jugoslavije, imaće novi rat. Svi mi, celo stanovništvo Kosova, ići ćemo na barikade", poručio je Rugova, po ko zna koji put ponavljajući da je za kosovske Albance nezamislivo sve ostalo sem nezavisnosti.

Birači su, očigledno, imali razumevanja za njegovu tvrdnju o potencijalnom novom ratu: u oktobru 2000. godine Rugovin DSK pobedio je na kosovskim lokalnim izborima, sa 58 odsto osvojenih glasova. Na parlamentarnim izborima 17. novembra 2001, 46 odsto osvojenih glasova donelo je Rugovinoj stranci pobedu, mada ne i parlamentarnu većinu. Posle tri meseca rasprava o sporazumu o podeli vlasti sa drugim albanskim strankama, 4. marta 2002. postaje priznati predsednik Kosova. Dve godine kasnije, u decembru 2004, novi saziv Skupštine Kosova ponovo ga je izabrao za predsednika Kosova. Kao i u ranijim slučajevima, nakon izbora, nije kao svoje prioritete isticao ekonomiju, ili demokratiju, već je obećao da će nastaviti da se zalaže za suvereno Kosovo, integrisano u EU i "u stalnom prijateljstvu sa SAD".

Bio je kandidat za Nobelovu nagradu, ali je nije dobio, ali je zato osvojio "Saharova", Homo-Homini, koju mu je dodelila Fondacija "Čovek u nevolji" iz Češke, nagradu Minstera za mir i nagradu Katalonije, proglašen je počasnim građaninom Venecije, Milana i Breše… Dobitnik svih tih priznanja nije se, međutim, istakao u zaštiti Srba po dolasku Unmika.

"Moj narod to ne bi razumeo", glasio je Rugovin odgovor na pitanje zašto se u znak solidarnosti ne pojavljuje na sahranama ubijenih Srba.