Portret savremenika – Dobrivoje Budimirović Bidža
Anatomija jednog domaćina
Isticali su se koječime i drugi srpski "domaćini" – komšija iz Jagodine Dragan Marković Palma svojim "tigrovskim" leđima, estradnim vezama i dostignućima u biznisu, Radovan Raka Radović mnoštvom "mudrosti" i pošalica, domaćin nad domaćinima Velja Ilić silnim skandalima, ali samo je Bidža imao čast da po njemu bude skovan termin neophodan za sociopolitičku analizu srpske svakodnevice – bidžizam
Tačno 5940 žitelja Svilajnca odlučilo je u nedelju da ne dozvoli svom najpoznatijem sugrađaninu, Dobrivoju Budimiroviću Bidži, da se iseli u – manastir.
Budimirović je, naime, upravo to obećavao – da će, ukoliko izgubi na referendumu o opozivu sa funkcije predsednika opštine Svilajnac, otići da živi u manastiru.
Posle nedeljnog tesnog glasanja (za opoziv se izjasnilo 272 birača manje nego za opstanak Bidže na vlasti) teško je sa sigurnošću reći da li je Budimirović obećanje o monaškom životu dao jer je, recimo, na osnovu nekakvog istraživanja javnog mnjenja, bio sasvim siguran da neće dobiti šut-kartu, ili je zaista bio spreman da svoje vreme, talenat i energiju, umesto "nezahvalnim" sugrađanima, posveti Bogu.
Jer, kad je Bidža u pitanju, ništa nije nemoguće. Da je spreman na ekstremna rešenja, naime, pokazao je više puta: kada je, na primer, vinogradarskim makazama odsekao prst na nozi zahvaćen gangrenom. Ili, kada je, kao istaknuti član partije Slobodana Miloševića, odbio da u Svilajncu priredi dobrodošlicu njegovoj moćnoj supruzi Miri Marković – što je, iz njegove tadašnje perspektive, verovatno, bilo nešto poput odstranjivanja gangrene sa zdravog tkiva partije kojoj je pripadao. Naživo, naravno.
Ako se specifičnim hirurškim zahvatima ipak nije proslavio u svetskim razmerama, Bidža je, prema sopstvenoj tvrdnji, ipak zaslužio mesto u Ginisovoj knjizi rekorda. Jer, na poslednjim lokalnim izborima, na kojima je, posle četvorogodišnje pauze, sa izbornom listom grupe građana Za bogatiji Svilajnac ponovo dospeo na funkciju na kojoj je bio od 1989. godine, Budimirović je pobedio u svih 47 izbornih jedinica. Bio je jedini kandidat za predsednika opštine koji je pobedio u prvom izbornom krugu, osvojivši ukupno 54,1 odsto glasova. Tvrdio je, posle, da su mu u CeSID-u rekli da je Svilajnac zaslužio da u Ginisovu znamenitu knjigu uđe po dva osnova – zbog toga što je u njemu napravljen opanak od dva metra i dvadeset centimetara i zbog Budimirovićeve pobede u svim izbornim jedinicama.
DOMAĆIN: Isticali su se koječime i drugi srpski "domaćini" – komšija iz Jagodine Dragan Marković Palma svojim "tigrovskim" leđima, estradnim vezama i dostignućima u biznisu, Radovan Raka Radović mnoštvom "mudrosti" i pošalica, domaćin nad domaćinima Velja Ilić silnim skandalima, ali samo je Bidža imao čast da po njemu bude skovan termin neophodan za sociopolitičku analizu srpske svakodnevice – bidžizam.
A bidžizam podrazumeva specifičan jezik (tako Bidžu, prema sopstvenim rečima, napadaju "hohštapleri", "mufljuzi", "neradnici" i "izdajnici", a brane "normalni"). Taj pojam podrazumeva i ponašanje koje karakterišu olaka obećanja s jedne, i čvrsta ruka s druge strane (jedna od legendi o Bidži kaže da je, dok je bio direktor škole, terao đake koji su ispisivali grafite da prstima stružu svoja dela sa zidova). Bidžizma nema ni bez galame i busanja u prsa ("Zamolio sam ih da bar okreče ono što sam prethodno sazidao", govorio je o svojim naslednicima na vlasti u Svilajncu posle 2000). Ali nema ga ni bez priče o skromnom životu, s druge strane (Bidža tvrdi da u opštini ne prima platu, već da živi od penzije od 48.000 dinara). U definiciju bidžizma skladno su se svrstali i narodnjaštvo (Bidža voli da zapeva, ali ne samo u Guči već i u Skupštini, odakle je solirao svom predsedniku na krajnje dijalektički način – "Slobodane, ti si komunista, volimo te ko Isusa Hrista"), ali i naročit oblik modernizma ("popločao sam ulice u Svilajncu isto onako kako je to urađeno u Kanu", tvrdio je nakon referenduma, mada je ranije kao uzor radije isticao obližnji Monte Karlo).
Bidžizam, naravno, ima i svoje filozofske osnove. Dobar primer bidžističkog pogleda na svet mogao bi da bude onaj o mestu i ulozi polova u savremenom društvu: "Svuda gde kvočke počnu da kukuriču umesto da kokodaču, to se onda prenese na ceo narod", tako je, recimo, Bidža objašnjavao krah režima kome je tokom devedesetih i sam pripadao, tvrdeći da je Milošević propao zbog svoje supruge, a ne, recimo, zbog ratova i ekonomske pustoši koju je svojom politikom proizveo.
RADNIK: Osim prirodnog talenta, morao je Bidža da uloži i mnogo truda da zasluži da se po njegovom imenu ustanovi jedan tako važan termin. Ali mu to nije teško palo, s obzirom na lične performanse. Svoj radni kapacitet, naime, opisao je na sasvim egzaktan način: "Radim za 46,7 ljudi – tako su izračunali stručnjaci-lekari kad sam bio na lečenju i testovima." Analizirajući istu problematiku, voli i da kaže: "Ja sam za rad, red i mir." Pa onda: "Svi smo u kući posvećeni radu, čak i deca dobijaju zadatke u dvorištu, vinogradu, kući… Svaki deo kuće nam je kao izlog. Ko mi nađe travku u vinogradu, dajem mu ‘kilo’ vina. A radim sve da i u celoj opštini Svilajnac bude kako mi je u kući."
Sasvim je jasno da je uz toliko rada uspeh jednostavno neizbežan, pa je zato Bidža još početkom devedesetih mogao da kaže: "Ja sam kao drug Tito, doživotan. Pored ovakve opozicije vladaćemo večno."
A pre nego što je na sopstvena pleća preuzeo radne obaveze predviđene za 46,7 ljudi, Bidža se rodio. Bilo je to 5. januara 1947. godine. Posle se i školovao. "U osnovnoj i srednjoj školi bio sam jedan od najboljih učenika, a Poljoprivredni fakultet u Zemunu sam završio pre roka, u 21. godini, s prosečnom ocenom 9,98", tvrdi Bidža. U toku školovanja je, kaže, da bi preživeo, radio sve i svašta – kao dete je čuvao tuđu stoku, a kao student istovarivao vagone na zemunskoj železničkoj stanici. Bavio se i sportom – prvo je igrao fudbal za Pobedu iz svog sela Lukovice i Radnički iz Svilajnca, a onda je, kao student u Beogradu, trenirao vaterpolo u Partizanu.
Bidža kaže da je bio asistent na Fakultetu da bi, onda, posle dve godine rada u Skorenovcu, mađarskom selu kod Kovina, došao u Svilajnac i tu ostao. Na dobrobit svih pomenutih "normalnih" Svilajnčana, ali ne, naravno, i pomenutih "mufljuza". "Radio sam prvo u zadruzi i posle prešao u beogradski Agroeksport, koji je imao pogone u Svilajncu. Tada smo, u saradnji sa individualnim poljoprivrednim proizođačima – bili su to prvi počeci spajanja privatnog i društvenog sektora – imali u tovu 176.000 svinja i 79.000 junadi što danas nema cela Jugoslavija", pričao je 1996. godine. I, naravno: "Radio sam od nula do dvadeset i četiri, i najviše pedeset puta spavao u kući, za godinu dana."
Ipak, poznat u svilajnačkom kraju postao je tek kada je počeo da se brine o pokolenjima koja dolaze, sa pozicije direktora Poljoprivredne škole: "Bio sam direktor Poljoprivredne škole koja je bila u gubicima pre nego što sam je preuzeo, da bi posle nekog vremena bila proglašena za najbolju poljoprivrednu školu u Evropi." Odlukom UNESCO-a, pisali su mediji, iza škole u Svilajncu plasirala se jedna minhenska i jedna škola iz Verone, kojoj je pripalo treće mesto.
Uspeh nije bio slučajan: "Moja je škola tvrda škola. Od sto upisanih, četrdeset đaka školu završi. Posle, na studijama, kod njih sve ide kao po loju i đaci moje škole ne znaju šta to znači ponoviti godinu", deo je Bidžinog recepta za uspeh. Drugi deo sastoji se od druge vrste rada i ekonomskog promišljanja: "Škola ima ekonomiju i na njoj, barabar, rade i đaci i profesori. Država školi daje samo osam odsto para, sve ostalo škola zarađuje sama."
GRADONAČELNIK: Od 28. oktobra 1989. godine Bidža se brinuo o celom Svilajncu. "Kad sam došao za predsednika opštine, ovde nije bilo života", reći će, potom, uz prateće argumente tipa "nekoliko sijalica na ulici", "četiri hiljade nezaposlenih"… Pod Bidžinom komandom, sve se, naravno, promenilo i procvetalo – stručnjaka, tvrdi, više nije bilo na birou za nezaposlene, diplomci su počeli da se vraćaju u rodni grad, ulice su sređene (kao u Monte Karlu ili Kanu, gradu na Azurnoj obali, u svakom slučaju)…
Pa još: "U Svilajncu nema ni kriminala ni droge. Grad je pokriven kamerama i milicija uvek vidi šta se dešava na ulici. Ne moraju ni da izlaze napolje, sede unutra i igraju bilijar", tvrdio je 2000. nakon prvog, jedanaestogodišnjeg perioda gradonačelnikovanja.
Bidža se, doduše, umalo politički upropastio kada je, 1996. zabranio Miri Marković da u Svilajncu osnuje JUL. Posle su njega, jednog od osnivača SPS-a, iz partije isključili "oni koji su bili spremni da ližu zadnjicu da bi napredovali – Dačić, Anđelković", kao i "izvesni Žarko Obradović koji je došao iz neke vukojebine". Ništa nije vredelo – Bidža je ostao gradonačelnik do 2000: "Raspišu izbore, ja ih ponovo dobijem, onda ponovo prete odbornicima i tako tri puta. Na kraju sam na izbore izlazio iz zezanja, nisu mogli da me pobede nikako."
Tvrdi da od 2000. nije član nijedne partije. Na vanrednim parlamentarnim izborima 2003. se, doduše, za poslaničko mesto neuspešno borio s prvog mesta liste Socijalistička narodna stranka – Narodni blok – general Nebojša Pavković. Onda se, posle postpetooktobarske pauze, na prošlim lokalnim izborima, uz pomoć grupe građana vratio na mesto gradonačelnika ("Dok su oni bili na vlasti, Svilajnac je od investicija dobio samo jednog ‘ležećeg policajca’, a ja sam uradio 81 kilometar puta, šest škola, gasifikaciju…"). Širom Srbije za njega se, tokom aktuelnog mandata, najpre čulo zahvaljujući odluci da ukine ime Zorana Đinđića dato jednoj svilajnačkoj ulici nakon ubistva premijera. Onda su krenule i (stare) optužbe za nedomaćinsko gazdovanje svilajnačkog domaćina.
Bidžine ambicije, međutim, Svilajnac ne može da zadovolji – dugogodišnji republički poslanik i ove godine pokušao je da se ponovo uzdigne do državne politike. Pred januarske parlamentarne izbore stajao je neko vreme u redu za pristup narodnjačkoj koaliciji, ali je u izbornu trku ipak (neuspešno) ušao na listi koju su formirale Socijaldemokratska partija njegovog nekadašnjeg saborca i takođe otpadnika iz SPS-a Nebojše Čovića i partija penzionera okupljenih oko Jovana Krkobabića.
Slab izborni rezultat liste PUPS-SDP verovatno je ohrabrio Demokratsku stranku, G17 plus, Liberalno demokratsku partiju, Vlašku demokratsku stranku i Ekološki pokret Zelenih da pokrenu upravo propalu inicijativu za opoziv Budimirovića. Plasiravši se, prema rezultatima glasanja na parlamentarnim izborima u januaru, na peto mesto u Svilajncu, lista na kojoj je bio gradonačelnik Budimirović na primeru je pokazala razliku u načinu opredeljivanja birača kada se opredeljuju za lokalnu i državnu vlast, o kojoj stalno govore političari i analitičari: Bidža se nije dokopao poslaničkog mandata, ali je na lokalnom nivou još uvek Broj Jedan (uz pomoć narodnjačke koalicije, tvrde protivnici, a i sam se hvali da je "sa Koštunicom i Veljom u odličnim odnosima"). Protivnici mu, doduše, dišu za vrat sa sve manje razdaljine – ako im je to uopšte nekakva uteha.