Nakon glasina da je napustio Libiju i potražio utočište u Venecueli, Moamer el Gadafi saopštio je da je i dalje u svojoj zemlji i da nema nameru da ode. U utorak, 22. februara, obratio se svojim pristalicama na Zelenom trgu u Tripoliju i poručio im da neće otići sa čela države i da želi da umre kao mučenik u svojoj zemlji. U energičnom govoru koji je održao, Gadafi je demonstrante nazvao "đavoljim slugama" i poručio da će "neprijatelji Libije biti ubijeni". "Nemam službeni položaj sa kog bih mogao da dam ostavku, ostajem vođa revolucije", rekao je i pozvao one "koji vole Moamera Gadafija" da se ne boje "bandi", da izađu na ulice i podrže ga. "Izađite i napadnite ih. Sklonite svoju decu sa ulica, oni drogiraju i opijaju decu, pa ih šalju u pakao", grmeo je Gadafi, zapretivši da će, ako bude potrebno, koristiti silu, ali u skladu sa međunarodnim pravom i libijskim ustavom i da bi zemlja mogla da uđe u stanje građanskog rata ako protesti budu nastavljeni.

Poznat kao čovek sa mnogo imena, Moamer el Gadafi poseban je i po tome što se njegovo ime sa arapskog na engleski navodno može transkribovati na više od 600 načina. Samoproklamovani "vođa masa", "besni pas sa Bliskog istoka", kako ga je nazivao Ronald Regan, "vitez revolucionarnih fraza" po Jaseru Arafatu, "otac Afričke unije" za afričke diplomate, "ostareli enfant terrible" prema zapadnim medijima, među mlađim generacijama Libijaca nazivan jednostavno Čovek, dok je za one starije ostao Pukovnik. Godinu dana nakon dolaska na vlast, 1970. godine, odlučio se za titulu premijera, ali je dve godine kasnije odustao od toga, pa je njegova zvanična funkcija "vođa prvoseptembarske Velike revolucije Socijalističke narodne libijske arapske džamahirije", dok je u medijima i zvaničnim saopštenjima jednostavno označen kao "vođa revolucije". Za razliku od većine vojnika koji se u puču domognu vlasti i dodele sebi generalski ili maršalski čin, Gadafi to nije učinio. Ostao je pukovnik. Na primedbe da je neobično da sa tim činom vodi zemlju i bude na čelu njenih vojnih snaga, odgovara tvrdnjom da Libijom upravlja narod i da mu ne treba zvučna titula ni visok vojni čin.

Za četiri decenije vladavine njegova unutrašnja, a naročito spoljna politika, prošla je kroz transformacije koje se po broju približavaju broju nadimaka koje ima.

Od 1969. godine kada je kao dvadesetsedmogodišnjak poveo revoluciju protiv libijskog kralja Idriza do danas, prešao je put od mladog ekscentričnog revolucionara koga niko nije shvatao previše ozbiljno, do jednog od najdugovečnijih lidera na svetu. Nakon smrti gabonskog predsednika Omara Bonga 2009. godine postao je nemonarhistički lider sa najdužim stažom na čelu jedne zemlje. Za skoro 42 godine, koliko je prošlo od Gadafijevog dolaska na vlast, Libija je preživela višegodišnju izolaciju zbog optužbi za terorizam, bombardovanje od strane američkih snaga, preokret u Gadafijevoj međunarodnoj politici. Činilo se da su je zaobišli zimski nemiri iz Egipta i Tunisa, njenih zapadnih i istočnih suseda, međutim, ovih dana čovek koji je na vlast došao pomoću državnog udara bez kapi krvi, krvavo se obračunava sa svojim protivnicima.

ŠATOR I DEVICE: Gadafi je rođen 1942. godine, u blizini libijskog grada Sirta, mada oko tačnog mesta njegovog rođenja postoji izvesna doza misterije. Roditelji su mu bili siromašni beduini, pa je Gadafi rođen u šatoru, čime se objašnjava jedna od njegovih ekscentričnosti: i danas spava u šatoru koji čuvaju mlade telohraniteljke, navodno device. Priča se da je prvi član svoje porodice koji je naučio da čita i piše. U mladosti je bio opčinjen egipatskim predsednikom Gamalom Abdelom Naserom i njegovom pan-arapskom i socijalističkom ideologijom. Još u ranoj mladosti pokazao je sklonost ka revolucionarnim akcijama. Iz srednje škole u Sebi izbačen je zbog političkog delovanja. Školovanje je nastavio u Misrati, a 1961. organizovao je demonstracije protiv sirijskog kršenja sporazuma sa Egiptom. Planove za zbacivanje monarhije počeo je da kuje u prvim danima vojnog obrazovanja, koje je sticao u Libiji, Egiptu, Grčkoj i Velikoj Britaniji, a legenda kaže da se školovao i u Sarajevu i Mostaru, mada o tome nema zvaničnih podataka.

Dok se libijski kralj Idriz nalazio na bolničkom lečenju u Turskoj, mala grupa mladih oficira predvođena Gadafijem, 1. septembra 1969. izvela je državni udar, stavivši Idrizovog naslednika princa Saida u kućni pritvor i proglasivši Libijsku Arapsku Republiku. Dvadesetsedmogodišnji Gadafi, sa već tada razvijenim ukusom za odeću egzotičnih dezena u kombinaciji sa naočarima za sunce, imao je ambiciju da bude Če Gevara svog doba. Libija, devastirana siromaštvom, posledicama Drugog svetskog rata i genocidom koji je izvršila italijanska vojska, zahvaljujući ekonomskom procvatu baziranom na otkriću nafte 1959. godine, postala je neka vrsta "obećane zemlje". Nakon Gadafijevog dolaska na vlast, strane kompanije, pod pretnjom zatvaranja, bile su prisiljene da prihvate učešće vlade od 50 odsto u svojim polovima, za razliku od drugih naftaških zemalja u kojima je odnos 75 odsto – 25 odsto u korist stranaca. Ogroman broj stanovnika slio se iz sela u gradove, školovanje je postalo besplatno, ustavom su garantovana prava ženama. Izvedene su značajne socijalne reforme, standard običnih ljudi je osetno porastao, stopa siromaštva bila je među najnižima u svetu.

RAJ ZA FANATIKE: Istovremeno, Gadafi je pretvorio Libiju u raj za sve ekstremne protivnike Zapada. Finansirao je i naoružavao koga je stigao, od PLO-a do grupa čiji su stavovi i uverenja često bili sasvim suprotni njegovima, ali je time zbunjivao Zapad. Praktično, bilo koja grupa fanatika koja bi ustvrdila da se bori protiv imperijalizma, izdašno je snabdevana libijskim novcem i naoružanjem. Napetost na relaciji Libija–Sjedinjene Američke Države kulminirala je polovinom osamdesetih godina, u vreme Reganove administracije. Označivši Gadafija kao glavnog finansijera terorista, Ronald Regan bio je odlučan u nameri da ga svrgne. Reganova administracija videla je Libiju kao neprijateljsku državu, zbog podrške koju je Gadafi pružao nezavisnosti Palestine i Iranu tokom rata sa Irakom. Pod nazivom "Operacija El Dorado Kanjon", 15. aprila 1986. američke snage izvršile su vazdušne napade na Tripoli i Bengazi. U napadima je poginulo 45 vojnih i vladinih zvaničnika i 15 civila. Neposredan povod za bombardovanje bila je teleks poruka iz libijske ambasade u Istočnoj Nemačkoj, koju su presreli američki obaveštajci, a koja je svedočila o umešanosti Libije u teroristički napad koji se dogodio u Zapadnom Berlinu deset dana ranije. U diskoteci La Belle, koju su često posećivali službenici američke ambasade, eksplodirala je bomba. Jedna od meta američkog bombardovanja bila je Gadafijeva rezidencija u Tripoliju. Među civilnim žrtvama napada bila je Gadafijeva petnaestomesečna usvojena ćerka Hana. Dvadeset godina kasnije, 15. aprila 2006, na godišnjicu bombardovanja, u Tripoliju je održan veliki koncert za mir. Zbog Gadafijevog diplomatskog zaokreta koji se u međuvremenu dogodio, bilo je moguće da tu nastupi i američki pevač Lajonel Riči, koji je rekao: "Večeras ćemo odati počast Hani, jer ste večeras spojili mir sa njenim imenom."

ČUDOVIŠTE IZ LOKERIJA: Tenzije iz osamdesetih godina, kulminirale su krajem decenije. Francuska je 1989. optužila Libiju za obaranje njenog putničkog aviona nad Saharom, a SAD i Velika Britanija su 1991. optužile Libijce Alija Amina Fimaha i Al Megrahija za obaranje Pan Amerikenovog aviona 1988. nad škotskim selom Lokerbi. Savet bezbednosti UN-a u januaru 1992. zatražio od Libije da izruči optužene. Libija je zatražila suđenje u nekoj neutralnoj zemlji, što SAD i Velika Britanija nisu prihvatile, i međunarodne sankcije protiv Libije uvedene su u aprilu 1992. Pod teškim udarom sankcija, došlo je do pogoršanja opšte ekonomske situacije i uslova života, a glas su podigli i radikalni islamisti koji su u dva navrata pokušali atentat na Gadafija. On je postao svestan da nešto mora da se menja, pa je Libija 1999. prihvatila da se suđenje održi u Škotskoj. Došlo je do popuštanja sankcija prema Libiji, osim američkih, i otopljavanja odnosa sa Evropom. U avgustu 2003. Libija je uputila pismo Ujedinjenim nacijama, u kom je zvanično priznala da snosi odgovornost za postupke svojih zvaničnika, prihvativši da plati odštetu od po deset miliona dolara porodicama svake od 270 žrtava obaranja aviona. Ubrzo su Velika Britanija i Bugarska, s kojom je Libija poremetila odnose 1998. godine kada je pet bugarskih medicinskih sestara osuđeno na smrt pod optužbom da su odgovorne za inficiranje 426 beba HIV virusom, podržale rezoluciju kojom su Libiji konačno ukinute sankcije.

Početkom novog milenijuma Gadafi je nastavio sa potezima iznenađujućim za Zapad. Posle 11. septembra 2001. bio je prvi lider jedne muslimanske zemlje koji je osudio terorističke napade na SAD, nudeći saradnju u borbi protiv Al kaide. Najavio je da odustaje od programa razvoja oružja za masovno uništenje u avgustu 2003. Toni Bler, premijer Britanije, posetio je Tripoli 2004, u Libiju su pohrlili evropski zvaničnici na prijateljske i poslovne razgovore. Kada je Bugarska 2007. postala članica EU, Libija je pristala da oslobodi osuđene medicinske sestre. Francuska je u tome odigrala veliku ulogu, a odmah posle oslobađanja francuski predsednik Nikola Sarkozi posetio je Libiju. Kakve je sve povlastice od EU dobio Gadafi za ovaj potez, nikada nije objavljeno. U avgustu 2008. tadašnja američka državna sekretarka Kondoliza Rajs došla je u prijateljsku posetu Gadafiju. U istoj onoj rezidenciji koju su američke snage bombardovale 2008. Rajsova je provela prijatne trenutke, a Gadafi joj je poklonio medaljon sa svojim ugraviranim portretom i jedan primerak svoje Zelene knjige.

Odnose sa Italijom, Gadafi je izgladio 2008. godine, kada je u Bengaziju sa italijanskim premijerom Silvijom Berluskonijem potpisao sporazum kojim je precizirano da Italija Libiji isplati pet milijardi dolara na ime ratne odštete (jedan od prvih Gadafijevih poteza po dolasku na vlast u Libiji bilo je proterivanje 30.000 Italijana). Sve u svemu, 2008. godina bila je dobra za Libiju i za Gadafija. A onda je, na četrdesetu godišnjicu revolucije, opet došlo do izvesnog zahlađenja. Proslavi u Tripoliju prisustvovalo je više od 40 šefova država ili vlada, uglavnom iz afričkih zemalja i Pokreta nesvrstanih. Evropske zemlje, uključujući Rusiju, predstavljali su funkcioneri drugog ešalona – ministri, državni sekretari, ambasadori. Naime, 20. avgusta je odlukom škotskog ministra pravde Kenija Mekaskila iz zatvora pušten Libijac Abdelbaset al Megrahi, osuđen na doživotnu robiju zbog postavljanja bombe u avion kompanije Pan Ameriken. Po dolasku u Tripoli, na hiljade ljudi pozdravilo je Megrahija na aerodromu (kao znak zahvalnosti Škotskoj, na proslavi godišnjice revolucije svirao je gajdaški orkestar sa Novog Zelanda). Ogorčeni komentari u javnosti zapadnih zemalja osudili su "doček teroriste kao heroja", izjave rođaka poginulih iznad Lokerbija preplavile su medije.

Jedini šef države neke evropske zemlje na godišnjici revolucije bio je predsednik Srbije Boris Tadić. Poslovično dobri odnosi između Libije i ovog, našeg dela sveta, započeti još u vreme Josipa Broza Tita, poživeli su do danas. Iako je održavao dobre odnose sa Miloševićevim režimom, Gadafi je od sveg srca pozdravio njegovo svrgavanje 5. oktobra 2000. godine i uputio tadašnjoj SR Jugoslaviji finansijsku pomoć. Prijateljstvo sa Miloševićevim režimom bilo je toliko da mu je Zoran Lilić u vreme dok je bio predsednik SRJ dodelio počasni doktorat Megatrend univerziteta. Libija je bila i prva vanevropska zemlja koja je priznala Hrvatsku. Zadržao je veze i među bosanskim muslimanima, pokušavajući da posreduje u smirivanju rata.

Kako će se dalje razvijati sukobi u Libiji i kojim će tokom krenuti sudbina Moamera Gadafija, u ovom trenutku nije lako proceniti. Možda će se Gadafi zaista boriti do smrti, kako je poručio. A možda, kao 1989. godine, na Samitu nesvrstanih u Beogradu, teatralno ode uz povik: "Zbogom, smešni skupe!" Za sada izgleda odlučan u nameri da ostane na vlasti, međutim, ako postoji ikakva trajna karakteristika njegove politike, onda je to poslovična prevrtljivost.