Тешко би се могло рећи за носиоце тренутне и донедавне економске и фискалне политике Дахилука, Аганлију, Мехмеда Фочић-агу и Дервиш-агу, градског таинџију Београда, да су ученици неолибералне економске школе Смита и Рикарда; пре ће бити да су се надахњивали раним економским и фискалним ексцесима француске револуције. То није чудно, с обзиром на оптерећеност буџета ратним трошковима, на економске и монетарне санкције наметнуте од Порте и стамболског хазнадара (гувернера централне банке) Мухамеда еф. Дерикоже, као и на спољнотрговински дефицит и масовни шверц свиња у Аустрију. Опште избегавање пореских обавеза, како међу рајом тако и међу богатијим слојевима (кнезови, оберкнезови, крчмари, ханџије), још више је заоштрило буџетски дефицит. На сву срећу, жалосни обичај емитовања папирног новца није се проширио на Царство, па смо барем ми овде поштеђени хиперинфлације која је уништила Француску крајем прошлог века. Шта год модерни теоретичари говорили, златна подлога има својих предности.

Најновији тужни догађаји и талас насиља за који још не знамо куда води имају – осим политичких – и своје економско-фискалне узроке. Дахије то тумаче као јачање отуђених центара финансијске моћи, који су се осилили и покушавају да се ставе у партнерски однос са властима; осим тога, што је посебна тема, Председништво Дахилука, оптужило је настрадале кнезове и за шуровање са Аустријом.

Да ће се овако нешто деси, било је јасно из ексклузивног интервјуа који је "Времену" дао Мехмед-ага Фочић, непосредно после затвореног састанка Координације привредно-политичког експертског тима дахија, пре неколико дана. Ево неколико кључних цитата: "Молим вас, шта ја да радим кад ми Илија Бирчанин, орган локалне самоуправе испод Међедника, не пушта порезника на своју територију, него му топузом ребра испребија? И још нареди својој локалној полицији да тело баце где га ни гавран наћи неће! Тај исти Бирчанин дође да донесе порез и како се понаша? Уђе наоружан, седне на диван непонуђен, десну руку држи на јатагану, а левом ми баца кесе са дукатима преко софре! Притом удари у социјалну демагогију: ‘Мехмед-ага, ево ти порезе, сиротиња раја те поздравила: теби више давати не може!’ И све то у десетерцу, ко уз гусле! Почнем да бројим порез, а он се избечи на мене: ‘Мехмед-ага, зар ћеш је бројати? Па ја сам је једном избројио!’, и хвата се за пиштоље. Ја више не смем да бројим, него бацим те кесе до себе и једва чекам да ми се Илија скине с врата; не могу више да га гледам. А онај хаџи-Милентије из Раче! Прво је искамчио од султана неки ферман за сто дуката, корумпирао некога у Стамболу, можете мислити, као за капиталне инвестиције. Наменска инвестиција, црква, као завршиће за седам година. Сазидао за годину дана, а шест година зида утврђења, илегално увози наоружање, муницију и војну опрему, па то скрива тамо! Још по мраку топове довлачи! А и тај Кара-Ђорђе ми је јачи случај! Тргује са Бечом, царине и таксе и акцизе не плаћа, прави се блесав, уска Сава код Забрежја, све иде ноћу скелама, тихо, има пара да сву муницију из Варадина може да купи, а са оним Радичем и оним сербствујушчим Пречанима шурује, безбели, све у шеснаест! Они су паше, ти новопечени тајкуни и бизмисмени, а ја сам им субаша!"

Мехмед-ага је прецизно објаснио оно што нам је морало бити јасно још давно: није згодно да привредници буду богатији од државе, па макар и дахијске јер другу немамо, а ми Срби смо вазда били легалисти. Некада, за стабилне и праведне владе хаџи-Мустафа-паше, знало се, додуше, да властима ваља плаћати рекет на име извозних квота и царинских олакшица и субвенција, за учешће на згоднијим тендерима (сено за коњицу, чоја, ракија и крџа за башибозук итд.), али је тај рекет био сразмеран заради и колико-толико прихватљив; није оптерећивао буџет превише. Али: хаџи-Мустафа-паша (Алл’ах џ.ш. му дао вечни рахат на ахирету!) био је један, а дахија је седам, рачунајући и старца Фочу од стотину љета, иако је дисидент међу њима. Једна је ствар кад се у послове уграђује један, а сасвим друга кад се уграђују барем шесторица; а и општи привредни трендови и стопе раста били су много повољнији: Порта је финансирала дефицит буџета, не заборавимо. Сада, под санкцијама Стамбола, са тешким фискалним дефицитом, социјалним немирима и побуном која је планула, са Аустријом која се облизује, али се плаши да не прекрши мир, ствари стоје другачије.

Дахије су – упркос бољем савету старца Фоче – одлучили да кризу пресеку административним мерама које су код пореских обвезника наишле на недовољно разумевање. Плашимо се да је за те мере, драстичне колико год биле, већ било касно: Стамбол, како јавља дописник "Времена" Абдулах ибн Селим ел-Латифи, већ са извесном притајеном радошћу гледа на развој догађаја у Србији. Наиме, садашња криза и немири ослабиће дахије и олакшаће већ познату намеру великог везира и султана да локалну самоуправу у Србији промене (кад се шћаше да се по земљи Србији преврне и да друга настане судија), али сада уз мање буџетско оптерећење, јер ће сиротиња раја уз логистичку подршку преосталих локалних руководилаца то обавити уместо сејмена и специјалних заптија.