Kulturna diplomatija
Ovo su naši ambasadori
Kulturna diplomatija je kad pozorišne predstave, filmovi, slikari, pisci, muzičari postižu ono što bi trebalo da ostvari diplomatija. Kad, na primer, nekom iz belog sveta, dok gleda reditelja Stefana Arsenijevića kako u Karlovim Varima prima Kristalni globus, glavnu nagradu festivala, za film Banović Strahinja, Srbija postane zemlja koju treba uvažavati. Ili kad organizatori Dubrovačkih ljetnih igara moraju da menjaju program kako bi našli još jednu, treću reprizu Balkanskog špijuna, predstave beogradskog Narodnog pozorišta.Kulturna diplomatija je i ono što država podrazumeva, što se po njoj dešava samo od sebe, pa se i ne trudi. Ali nema veze. Uostalom, ne kaže se za džabe – šta će nama ambasadori, mi imamo Exit i Guču.
Termin “kulturna diplomatija” koristi se od 1948. godine kada je upotrebljen u Deklaraciji o ljudskim pravima Ujedinjenih nacija. Međutim, mnoge zemlje koriste druge nazive za istu aktivnost, čime otkrivaju i svoje ambicije i ciljeve u toj oblasti, pa se tako u Velikoj Britaniji i Australiji koristi termin “kulturna politika”, u Japanu “kulturna razmena”, u Švedskoj, Holandiji i Austriji “međunarodna kulturna politika”, dok je u Francuskoj to “kulturna diplomatija”. Valjalo bi, svakako, praviti razliku između kulturne diplomatije i jednostavne kulturne razmene. Ova druga veoma često, dapače najčešće, nema nikakvu intenciju da bude deo nekih državnih, pa tako ni diplomatskih poslova. Umetnici i kulturni radnici prirodno putuju jedni kod drugih, prikazuju jedni drugima svoj rad, razmenjuju ideje i ponekad planiraju moguću buduću saradnju. Kulturna diplomatija, sa druge strane, podrazumeva osmišljeno i planirano korišćenje kulturnih aktivnosti u dostizanju spoljno-političkih ciljeva neke zemlje.
KAKO SE TO RADI
U ranijim vremenima to se radilo nešto rudimentarnijim sredstvima – postavi se što jači predajnik blizu neke granice i bez prestanka se emituje lokalni melos čije se lepote žele nametnuti recipijentima sa druge strane, ili se u ambasade širom sveta pošalje ešalon kulturnih atašea sa zadatkom da na svim prijemima i koktelima, svakome ko želi ili mora da ih sluša, govore o značaju i jedinstvenosti kulture iz koje dolaze. Kasnije su se stvari u mnogome promenile,
pa tako danas uobičajeni arsenal sredstava koje države koriste da bi ostvarile ciljeve svoje kulturne diplomatije uključuje formiranje mreže kulturnih centara u inostranstvu, organizaciju izložbi i nastupa, stimulisanje mobilnosti umetnika, art menadžera i koprodukcionih projekata, organizaciju međunarodnih konferencija i seminara, razmenu studenata umetničkih fakulteta i, posebno, podršku programima za učenje jezika u drugim zemljama.
Srbija, u okviru Ministarstva spoljnih poslova, ima formirano posebno Odelenje, nekadašnju Direkciju za međunarodnu, kulturnu, prosvetnu, naučnu, tehnološku i sportsku saradnju, vratolomnog akronima DMKPNTS, sa osnovnim zadatkom da sprovodi aktivnosti vezane za kulturnu diplomatiju. Međutim, koliko nam je poznato, Ministarstvo spoljnih poslova Srbije ni jednim zvaničnim aktom nije definisano kao organ koji koordinira kulturnu diplomatiju na nivou države Srbije, već su u te poslove uključeni i Ministarstvo kulture i informisanja, pokrajinski i sekretarijati za kulturu u gradovima, a veoma često i same institucije kulture i Univerzitet umetnosti. Samim tim, i finansiranje ovih poslova odvija se od slučaja do slučaja, bez jasnog plana. Ipak, uprkos poslovično konfuznoj situaciji kod nas, posebno kada je kultura u pitanju, kulturna diplomatija ima relativno bogatu i dugu istoriju.
Iako su ostala upamćena čuvena gostovanja Ansambla “Kolo” u nesvrstanim zemljama tokom šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, koja je organizovala vlada SFRJ kao svojevrsnu kulturnu prethodnicu diplomatske ofanzive Josipa Broza za formiranje Pokreta nesvrstanih, ovaj ansambl je, zapravo, svoju misiju širenja naše tradicionalne kulture započeo još 1950, pomalo iznenađujuće, gostovanjima u Švajcarskoj, Velikoj Britaniji, Holandiji i Monaku. Sledili su nastupi naših reditelja na najvećim filmskim festivalima i smotrama, filmovi Aleksandra Petrovića, Dušana Makavejeva ili Vlatka Gilića predstavili su svetskoj javnosti jednu potpuno novu, umetnički snažnu i originalnu kinematografiju, a ideja da država finansira i pomaže plasman i filmova sa izrazitim kritičkim tonom u odnosu na jugoslovensku stvarnost, bitno je doprinela želji tadašnjeg režima da se u međunarodnoj političkoj areni predstavi značajno liberalnijim i otvorenijim u odnosu na zemlje Istočnog bloka. Ne bi bilo preterano reći da je to bio i najveći uspeh naše kulturne diplomatije posle rata.
U tom periodu, evropskoj publici je prvi put predstavljena domaća moda u okviru Jugoslovenske industrijske izložbe u Parizu, osnivani su jugoslovenski kulturni centri u mnogim zemljama, a poseban akcenat je stavljan na međunarodnu studentsku razmenu. Krajem pedesetih održan je prvi Međunarodni sajam knjiga, a od 1967. do 1971. pokrenuti su i najznačajniji međunarodni festivali koje danas imamo – Bitef, Fest, Bemus, Beogradski džez festival, Radost Evrope – čija je uloga u kulturnoj razmeni sa inostranstvom doslovno nemerljiva. I poslednjih godina postoji relativno razgranata međunarodna razmena u organizaciji države ili potpomognuta budžetskim sredstvima, posebno kroz saradnju sa fondovima EU, kakav je Kreativna Evropa.
POJEDINCI
Međutim, čini se da osnovne slabosti naše današnje kulturne diplomatije ne leže u broju programa koji se organizuju, već u njihovom sadržaju. Naše društvo svoj kulturni identitet ne gradi na sličnostima i povezivanju sa međunarodnim tokovima, već upravo suprotno – insistiranjem na razlikama i posebnosti, oslanjajući se na tradicionalističke, konzervativne vrednosti, pa tako svetu pokušavamo da isključivo našu srednjevekovnu umetnost, etno-muziku ili Vinčansku kulturu predstavimo kao određujuće i ključne za današnji kulturni život, što ne samo da nije produktivno, već nije ni tačno. Sa druge strane, mnogi sadržaji koje nudi naša kulturna diplomatija često privlače samo pripadnike dijaspore i eventualno diplomatskog kora, dok ostaju bez odjeka kod šire publike u zemljama u kojima se organizuju.
I letimičan pogled na ciljeve koje je Francuska, kao jedna od najuspešnijih zemalja na ovom polju, postavila svojoj kulturnoj diplomatiji mnogo toga objašnjava. Njihova vlada definisala je tri osnovna prioriteta ka povećanju doprinosa međunarodnoj saradnji, očuvanju i razvoju međunarodnog kulturnog dijaloga i privlačenju stranih studenata i istraživača za rad u Francuskoj. Dakle, kooperacija, dijalog, razmena i ni reči o posebnostima francuske kulture i njenim tradicionalnim vrednostima.
Veoma često se do mnogo boljih rezultata u međunarodnoj kulturnoj razmeni dolazi radom pojedinaca, ličnim iskustvom i povezivanjem na umetničkom planu, nego čvrstim, strogo planiranim državnim projektima. Puni autobusi entuzijastičnih ljubitelja savremene umetnosti iz okolnih zemalja i Evrope kojima su dolazili u Beograd na izložbu Marine Abramović Čistač 2019. godine, ili spektakularni nastupi violiniste Nemanje Radulovića i Niška banja i Pašona kolo koje na najvećim svetskim scenama izvodi na bis, čak i uz pokušaje poslovično suzdržanih posetilaca koncerata ozbiljne muzike da zaplešu u ritmu srpske tradicionalne muzike, dokaz su o značaju velikih umetničkih ličnosti za međunarodno prepoznavanje naše kulture, pa ako hoćete i za formiranje imidža Srbije u svetskoj javnosti.
Jedan od prirodnih mostova između naše i kulture drugih zemalja oduvek, a i danas, predstavljaju pripadnici jugoslovenske i srpske kulturne dijaspore. U tom smislu, posebno je interesantna velika umetnička kolonija u Parizu u kojoj su bila neka od najvećih imena naše kulture, od Paje Jovanovića, Save Šumanovića i Danila Kiša, do Vlade Veličkovića, Ljube Popovića, Dada Đurića ili Gorana Paskaljevića, a i danas u tom gradu živi grupa mlađih slikara i vizuelnih umetnika koji nastavljaju ovu tradiciju. Nipošto ne bismo smeli da zaboravimo ni Jovana Ćirilova, koji je, osim što je sa Mirom Trailović bio osnivač Bitefa, i kao upravnik Jugoslovenskog dramskog pozorišta sistematski i sa ogromnim autoritetom tražio i nalazio načine za saradnju naših i svetskih umetnika i predstavljanje našeg teatra na međunarodnoj sceni. Posebno je važno što su i danas oko festivala Bitef okupljeni uspešni nastavljači ovog posla. Takođe, u ovoj priči neizostavni su i pisci i njihove knjige prevedene na strane jezike. Najviše prevoda očekivano imaju Ivo Andrić i Danilo Kiš, među pesnicima Vasko Popa, a poslednjih godina najprevođenije su proza Davida Albaharija i Dragana Velikića i drame Biljane Srbljanović.
I da ne nabrajamo više.
Projekat "Kultura koja ujedinjuje" sufinansiran je iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Izneti stavovi ne izražavaju nužno stavove organa koji je dodelio sredstva.