Srbija zaostaje za najrazvijenijim zemljama po pitanju zaštite životne sredine, pre svega infrastrukturno, a dodatni problem, i pored visokog stepena harmonizacije propisa sa EU, jeste činjenica da se nepoštovanje propisa najviše toleriše upravo u ovoj oblasti. Ulaganja u infrastrukturu i nabavku savremenih tehnologija su važan korak i podrškom u tom segmentu želimo da damo podstrek institucijama da zauzmu jasan stav ka onima koji svesno zagađuju vazduh, vodu i zemlju.

Otvaranje Poglavlja 27 krajem 2021. dalo je dobar uvod za godinu pred nama, međutim, kako bi se poglavlje uspešno i zatvorilo, moraćemo da započnemo sa generalnim čišćenjem svog dvorišta. Kao prvu stavku na “to do” listi NALED upisuje izgradnju održivog sistema upravljanja otpadom i povećanje stope reciklaže.

– U Srbiji se godišnje proizvede 12 miliona tona otpada, od čega se čak 10 miliona ni na koji način ne tretira. Ukoliko bi se, pre svega otpad od hrane, ambalaže, elektronskog i električnog otpada, primenom modela cirkularne ekonomije ponovo upotrebljavao u proizvodnji, to bi moglo da otvori i do 30.000 radnih mesta, što govori da ekonomski razvoj i zaštita životne sredine treba da idu zajedno. Nemačka organizacija za međunarodnu saradnju podržava NALED u naporima da napravimo velike korake u zaštiti životne sredine – kaže Slobodan Krstović, šef Jedinice za zaštitu životne sredine u NALED-u.

NALED se, uz podršku Nemačke razvojne saradnje koju sprovodi GIZ, u okviru programa develoPPP, već angažovao na ovom polju, a najviše uspeha ima u upravljanju staklenom ambalažom, koja se kroz regionalni projekat sakuplja i u BiH i Severnoj Makedoniji, uz saradnju sa operaterima iz tih zemalja i Sekopakom i Apatinskom pivarom u Srbiji.

– Cilj je da se stopa reciklaže stakla poveća za 20% u izabranim lokalnim samoupravama. Možemo se pohvaliti da se procenat sakupljene ambalaže u ovim mestima već duplirao, a ne prestaje da raste ni broj gradova koji nam se priključuju. Krenuli smo iz Niša i Sombora, ubrzo su nam se pridružili Kragujevac i Varvarin, potom i Beograd, a narednu godinu obeležićemo proširenjem na Novi Sad – ističe Krstović.

Prema njegovim rečima, primarna selekcija je samo prvi korak u odgovornom upravljanju otpadom. Kako bi reciklaža postala isplativija, neophodno je osposobiti kapacitete Srpske fabrike stakla u Paraćinu da sav otpad adekvatno preradi, kako se više ne bi izvozio u Bugarsku i Hrvatsku.

Drugi važan korak predstavljalo bi rešavanje pitanja ambalažnog otpada putem pametnog depozitnog sistema, kojim bi se građani na još jedan dobar način direktno uključili u zaštitu životne sredine, a pritom bi i na jasan način razumeli vezu između svog odgovornog ponašanja i doprinosa očuvanju okoline i za to bili nagrađeni povratom dela novca koji su izdvojili za proizvod.

Dok kapaciteti za reciklažu stakla postoje ali nisu u funkciji, postrojenja za preradu opasnog otpada poput baterija nisu isplativa za mala tržišta. Nemačka razvojna saradnja koju sprovodi GIZ u okviru develoPPP počela je nedavno da finansira sakupljanje baterija i sijalica u Kragujevcu, ali su neophodni podsticaji države kako bi operateri mogli ovu vrstu otpada da izvoze na dalji tretman.

Takođe, prema mišljenju NALED-a, izmenama i dopunama Zakona o upravljanju otpadom u 2021. propuštena je prilika da se reguliše upravljanje otpadom od hrane, kao doprinos cilju održivog razvoja UN da se do 2030. gubici hrane smanje za 50% i prekine odlaganje sa ostatkom komunalnog otpada, koji završava na neuređenim deponijama, odakle emituje štetne gasove sa efektom staklene bašte.

U fokusu NALED-a nalaze se i unapređenje zaštite voda i očuvanje kvaliteta vazduha, za koji bi ekološke dažbine mogle biti posebno značajne ukoliko bi se bolje koncipirale, a ostvareni prihodi namenski ulagali.

– Potrebno je sistemom naknada pokriti veći broj izvora zagađivanja – saobraćaj, individualna i druga manja ložišta, ali i proširiti broj štetnih materija čije emitovanje trenutno nije pokriveno naknadama. Zagađenje vazduha u Srbiji je i 20 puta veće nego u zemljama EU, međutim, fiksni iznosi naknade ne podstiču preduzeća da smanje štetne emisije. Trenutno, i onima koji ne prave nikakvu štetu naplaćuje se minimalnih 5.000 dinara, dok veliki zagađivači plaćaju malo u poređenju sa stvarnim količinama zagađenja – zaključuje Krstović.