Uprkos učestalosti zapaljivih izjava i akcija predstavnika vojvođanskih stranaka autonomaškog opredeljenja i serijalu kritika pristiglih od njihovih oponenata, zaključak o budućem statusu Vojvodine koji se iz cele te paljbe može izvući nije naročito spektakularan: severna pokrajina, po svemu sudeći, ove godine može se nadati dobijanju većeg stepena autonomije, ali kakvog i kolikog – ne zna se.

U okviru rada na ostvarenju "svetog cilja – autonomije Vojvodine" (Dragan Veselinov), koji bi, pre svega, trebalo da omogući veći stepen ekonomske samostalnosti Vojvodine, pokrajinski parlament je odlučio da ne čeka rešenje koje bi moglo stići "odozgo" (Skupština Srbije) i preduzeo neke konkretne korake. Posle donošenja Platforme o ostvarivanju nadležnosti Pokrajine (koja čini osnovu za izradu omnibus zakona, odnosno Zakona o utvrđivanju određenih nadležnosti Vojvodine, čijim bi usvajanjem u Skupštini Srbije severnoj pokrajini trebalo da budu vraćene 292 nadležnosti u 25 oblasti koje su joj oduzete u periodu od 1990. do 1994), Skupština Vojvodine krajem decembra formirala je i kao radno telo Komisiju za izradu prednacrta novog konstitutivnog akta Vojvodine.

Ambiciozni vojvođanski lideri požurili su da obznane da je reč o novom vojvođanskom ustavu, pa čak i da je taj dokument "praktično gotov" i da ga sada samo "stručnjaci doteruju" (Miodrag Isakov). Stvar je, međutim, nešto komplikovanija. Ne samo da se u ovom trenutku ne može sa potpunom sigurnošću tvrditi da Vojvodina dobija ustav (dokument na kome se radi još uvek ima samo prilično nemušt naziv "konstitutivni akt"), već se teško može govoriti o njegovoj kompletiranosti, s obzirom na to da se Komisija zadužena za njegovu izradu do polovine januara, usled brojnih praznika, još nije ni sastala.

I pre prve sednice dva člana Komisije već su podnela ostavke. Prvo je to učinila dr Marijana Pajvančić, koja je učestvovala i u izradi Predloga ustavnih rešenja za Srbiju i Jugoslaviju Beogradskog centra za ljudska prava, ne želeći, međutim, da detaljnije komentariše svoju odluku rukovođenu, kako se izrazila, "etičkim i profesionalnim razlozima". Pojavili su se samo medijske spekulacije o njenom neslaganju s izborom članova Komisije koje je predložio Koštuničin DSS, ocene da su u pitanju "bivši članovi SPS-a koji su predstavljali promiloševićevsku struju na novosadskom Pravnom fakultetu" i oštar demanti potpredsednika DSS-a Gorana Bulajića, prema čijim rečima se DSS u predlaganju članova Komisije rukovodio samo kriterijumima stručnosti. Na isti, neobrazložen način ostavku je potom podneo njen kolega s Pravnog fakulteta u Novom Sadu dr Stanko Pihler.

"RELATIVNO BRZO": Uprkos žaljenju zbog takvih odluka, akademik Aleksandar Fira, predsednik Komisije, nije obeshrabren: u razgovoru za "Vreme", dr Fira najavljuje skori sastanak Komisije, njen potonji "kontinuirani rad" i "relativno brzu" izradu dokumenta. Prema njegovom mišljenju, međutim, nema mesta ocenama da je neumesna takva žurba na izradi najvišeg pravnog akta Vojvodine, u trenutku kad se o najavljenoj ustavnoj reformi Srbije i Jugoslavije vodi samo neartikulisana rasprava. A formiranje Komisije kojom on rukovodi i skori početak njenog rada, kako ističe, ne znači i da neće biti neke vrste sinhronizacije sa sprovođenjem reforme Ustava Srbije. Uz apel da se "politički pozivi prema kojima je trebalo već doneti novi ustav Srbije konačno pretvore u akciju", dr Fira kaže da je za njega razumljivo da, ako je već u Srbiji izostao sporazum i ako proces na izradi Ustava nije odmakao dalje od rada grupe eksperata, Vojvodina proba da ode korak dalje "pa će to valjda uticati i na formiranje ustavnih rešenja Srbije".

"Po mom mišljenju prirodno je za demokratiju da se celina slaže iz delova, a ne da se prvo uspostavi celina, pa da se onda deli. Zbog toga ne bi trebalo da bude nimalo suprotno zdravom razumu da se pojedini specifični delovi u društvu u tranziciji javljaju sa zahtevom da artikulišu svoja politička i druga opredeljenja", kaže dr Fira, ističući svoje uverenje da se "autonomija ne može tretirati kao jedna od stepenica lokalne samouprave, kao nekadašnji srez ili sadašnji okrug, za koji niko ozbiljan ne zna da kaže šta je."

Za razliku od relativno jednostavnog odgovora na pitanje šta autonomija nije, problem nastaje prilikom potrage za receptom buduće autonomije na vojvođanski način. Zbog činjenice da je Komisija za izradu konstitutivnog akta još u fazi svog nastajanja, akademik Fira kaže da je u ovom trenutku nemoguće sasvim korektno odgovoriti na pitanje oko koga se lome autonomaška i centralistička koplja: ono što je, prema njegovim rečima, jedino sigurno jeste to da Vojvodina ne treba da bude država, da ne treba da ima pravo na otcepljenje i da treba da bude integralni deo Srbije sa zakonodavnom, izvršnom i pravosudnom autonomijom.

"A da li je to apsolutna zakonodavna autonomija ili autonomija u određenim pitanjima? Mislim da je reč o ovom drugom, a sve će postati jasnije ukoliko u Skupštini Srbije prođe omnibus zakon. To onda treba da prestanu da budu prenesene nadležnosti Republike na Pokrajinu i da budu područja u kojima Pokrajina treba da donosi svoje zakone, ali ne samo ona", ističe dr Fira. A uz takvo, u aktuelnoj fazi najpreciznije moguće objašnjenje neophodan je i spisak nadležnosti koje bi, usvajanjem omnibus zakona, trebalo da pripadnu Vojvodini: to su nadležnosti iz oblasti obrazovanja, kluture, zdravstvene zaštite, poljoprivrede, uprave, javnog informisanja, službene upotrebe jezika i pisma, zdravstvenog i penzijsko-invalidskog osiguranja, socijalne zaštite, pravne zaštite porodice, boračko-invalidske zaštite, društvene brige o deci, zaštite životne sredine, urbanizma, zapošljavanja i sporta.

A šta se krije iza sasvim kratke naznake akademika Fire da to ipak nije potpun spisak?

"Ja, na primer, mislim da je obrazovanje bez nauke besmisleno. I mislim da bi, uz logičnu koordinaciju, ali ne samo u okviru Srbije nego u okviru Evrope kao celine, trebalo obezbediti odgovarajuću nadležnost Pokrajine u oblasti nauke. Ako ostanemo na tome da je Vojvodina žitnica Srbije, odnosno Jugoslavije, onda je osuđujemo, a time i celu Srbiju, na vekovno zaostajanje jer žitnica nema nikakvu budućnost ako ne postane fabrika za proizvodnju hrane", kaže Fira. Ostalih tridesetak članova Komisije za izradu konstitutivnog akta Vojvodine šansu da iznesu svoje dodatke na spisak nadležnosti sadržan u omnibus zakonu dobiće u nastupajućem periodu.

ŠTA OSTAJE SRBIJI: Na republičkom nivou, s druge strane, ostalo bi "sve ono što je izričito vezano za državu" i što je "jedinstveno per se": "Hoćemo li izveštaj o vodostanju zaustaviti sa vodostanjem ispred Zemuna? Razume se, ne. Hoćemo li izvestan broj stvari učiniti na silu podeljenim? Razume se, ne", objašnjava dr Fira i procenjuje da se na spisku nadležnosti koje bi trebalo da ostanu na nivou Srbije nalazi bar petnaestak oblasti, kao što su odbrana, bezbednost, monetarni sistem, spoljna politika, džavna bezbednost itd.

Taj spisak, međutim, ima i svoja ograničenja: "Ako kažemo da bi spoljna politika trebalo da ostane jedinstvena, to naravno podrazumeva glavni deo spoljne politike, jer postoje naše međunarodne obaveze da nacionalne manjine imaju posebne odnose sa svojim matičnim državama. Takođe, trebalo bi da državna bezbednost ostane jedinstvena, ali zašto bi to trebalo da važi i za javnu bezbednost, održavanje mira i reda, kad je i u centralističkoj Jugoslaviji, onoj prvoj, postojala gradska policija, pita dr Fira, ističući potebu za preciznim dogovaranjem o svim tim pitanjima koje tek treba da usledi, i u Vojvodini i sa vlastima u Beogradu.

Upravo tom tvrdnjom o potrebi za dogovorima dr Fira odgovora na učestale primedbe zasnovane na evociranju uspomena na, za mnoge omražen, Ustav iz 1974. "Mislim da ništa nije moguće ponoviti. Sa tog stanovišta ta formula je pogrešna, bilo da se brani, bilo da se napada Ustav iz 1974: dajte da pravimo budućnost", izričit je Fira.

A da li bi u toj budućnosti trebalo da bude mesta i za neka rešenja iz prošlosti, kao što je pravo Vojvodine na stavljanje veta na neku odluku Srbije?

"Ako bi se uopšte govorilo o vetu, onda taj veto mora da bude ograničen na vrlo uzan broj pitanja. Po mom uverenju, čak bi najlogičnije bilo da se umesto veta, sukob zakona, kao najčešća forma u kojoj se javlja sukob interesa, rešava u ustavno-sudskom postupku", kaže akademik Fira i time otvara još jedno sporno pitanje koje se odnosi na eventualno buduće postojanje ustavnog suda Vojvodine. A to bi, prema brojnim mišljenjima zasnovanim na tvrdnji da su ustavni sudovi organi svojstveni isključivo državama, bilo nedopustivo.

"Mislim da ne bi trebalo praviti posebnu instituciju, nego bi bilo dobro da se u okviru Vrhovnog suda Vojvodine kreira jedno odeljenje koje bi se bavilo tim sporovima", predlaže dr Fira, ističući da "jedan oblik ocenjivanja saglasnosti pokrajinskih zakona sa pokrajinskim osnovnim zakonom mora da postoji". Kritičare teško da bi umirio takav odgovor, zbog teze da autonimija ne može imati ni vrhovni sud jer je i to element državnosti (dr Pavle Nikolić). Odgovor dr Fire nalazi se u tvdnji o arbitrarnosti pojmova u društvenim naukama: "U pravu, a još manje u politici, ne postoji apsolutna saglasnost oko pojma ‘državnost’. Još češće se kod nas sreće identifikacija tog pojma sa svakim elementom vlasti, a elemenata vlasti ima i na nivou opštine. Uzgred, od 1946. pa sve do 1963. godine postojao je Vrhovni sud Vojvodine, koji je ustavno bio izjednačen sa sudovima narodnih republika. Ali, podvlačim da se često, ako se razgovara samo o detaljima, gubi slika celine."