"Njihova je propast bila prirodna i neizbežna posledica neumerene veličine", kaže britanski istoričar iz XVIII veka Edvard Gibon, autor višetomnog remek-dela Opadanje i propast Rimskog carstva; koje je kod nas objavljeno u skraćenom izdanju, a u kome Gibon, između ostalog, iznosi i stav da zapravo nije čudno što je rimska imperija propala, nego što je tako dugo trajala.

Imaju li civilizacije zaista prirodan rok upotrebe posle koga se kvare, ili pa, vraćaju proizvođaču? Za godinu koja dolazi, 2012, vezuje se urbani mit o kalendaru drevnih Maja, koji su njime, navodno, predvideli da će se smak sveta ili bar kraj civilizacije koju znamo dogoditi 21. decembra 2012. Činjenica je da je ovaj datum sasvim arbitaran i za same Maje, budući da se tada samo okončava njihov kalendar, odnosno period u kalendaru, ali nigde u majanskoj kulturi ne postoji ideja da tog datuma dolazi do apokalipse.

No, to ne znači da se nekakav konačni krah, kad god on bio, ne očekuje u majanskom, ali i u svakom drugom gledanju na budućnost. Gotovo da nema mislioca od Gibona, preko Špenglera, do savremenih istraživača koji na ovaj ili onaj način ne vide proces razvoja civilizacija kao put od razvića ka konačnom kraju. Jednako u slučaju Rimskog carstva, Sovjetskog Saveza, Starog Egipta, civilizacije Uskršnjih ostrva ili civilizacije Maja. Međutim, kako i zašto iščezavaju civilizacije? Da li je to nepovratan proces za sve, uključujući i našu savremenu civilizaciju?

GODIŠNJA DOBA: Ostavljajući po strani veliku temu o apokalipsi kao kulturnom, teološkom, socijalnom i psihološkom pitanju, u svakom poznatom predviđanju – uzmimo, na primer, ono Isaka Njutna o smaku sveta 2060. godine – civilizacije se na kraju ruše. Čak i astronomske teorije podrazumevaju da i samu Zemlju jednom, mada znatno kasnije, očekuje kraj.

Većina istoričara deli razvoj i opadanje jedne civilizacije na više faza. Nemački istoričar Teodor Momzen (1817–1903) u delu Istorija Rima, za koje je 1902. nagrađen Nobelovom nagradom za književnost, dao je pet istorijskih faza na koje se većina istraživača i danas oslanja. Momzen tako deli razvoj civilizacije na: nastanak, rast, starenje, kolaps i opadanje. U slučaju Rima se ove etape razvoja sasvim jasno vide, a nije ih teško uočiti ni kod onih civilizacija koje su zauzimale manje teritorije i kraće trajale.

U nešto drugačijem rešenju, nemački filozof Osvald Špengler (1880–1936) u svojoj čuvenoj knjizi Propast Zapada iz 1918. deli istoriju civilizacije na četiri godišnja doba: proleće, leto jesen i zimu.

Danas je ustaljeno viđenje da civilizacije mogu da završe na dva moguća načina, da budu razorne ili apsorbovane, u zavisnosti kako se menja njen takozvani kapacitet prilagođavanja. Prvi slučaj podrazumeva da će se mogućnost prilagođavanja smanjiti naglo, usled spoljnih i unutrašnjih nestabilnosti, pa će civilizacija naglo propasti, uz ratove, seobe i dramatično spuštanje nivoa tehnološkog razvoja. Takvi primeri idu od carstva Hetita, preko Rima i Gupta imperije, civilizacije Maja, do kineske dinastije Tang.

Sa druge strane, zajednica se može polako prilagoditi i pretopiti u neku novu, veću i dinamičniju kulturu, kao što se dogodilo sa Vizantijom, Starim Egiptom i kulturom Asteka i Inka. Inače, ima više mogućih načina na koji do toga dolazi – civilizacije se mogu samo obrušiti kao kula od karata, ali isto tako mogu rasti do stadijuma dinosaurusa ili pak izgubiti brzinu, a počivaju na svojoj zahuktalosti i rastu (videti okvir).

KRITIČNA TAČKA: Civilizacije su, ma kako ih definisali, vrlo kompleksni sistemi, koji slede neka konkretna pravila, imaju izvesnu unutrašnju dinamiku i, po pravilu, dospevaju u kritično stanje. Kao što takođe vrlo složen klimatski sistem u nekom trenutku može da dostigne kritičnu tačku i da na planeti Zemlji najednom zavlada ledeno doba, civilizacije se mogu obrušiti kada neki od unutrašnjih ili spoljnih društvenih procesa dođe do svoje kritične tačke.

U slučaju Rimske imperije može se reći da je opadanje bio spor proces koji se protegao na više stotina godina, posmatraču sa ove distance, sa samog kraja vremenske skale, tako velike i dugoročne civilizacije predstavljaju vekovima stabilne, moćne građevine koje se gotovo naprečac obrušavaju u takozvani mrak Srednjeg veka.

Takve civilizacije, naime, tokom svog dugog trajanja prevazilaze svakojake probleme, od vojnih izazova, do društvene strukture, pa je uvek pitanje kako propadaju nakon jedne konkretne najezde, prirodne katastrofe ili ekonomskog sloma.

Ako ih uslovno posmatramo u evolutivnom ključu, jasno je da do kritičnog trenutka mora doći zbog raspodele resursa, kakvi god oni bili. U nekom trenutku resursi više nisu dovoljni da nahrane i održavaju populaciju koja čini civilizaciju. Još u XVIII veku je matematičar Tomas Maltus smatrao kako će broj stanovnika i količina hrane uvek biti u raskoraku.

Naime, prema njegovom proračunu, broj stanovnika raste uvek brže nego rezerve hrane za jednu populaciju. Imajući u vidu ovaj pionirski rad, Čarls Darvin je svoju teoriju evolucije i osmislio na ideji da zbog stalnog nedostatka resursa, prirodne populacije vode borbu za opstanak. Tako posmatrano, mogli bismo reći da se i civilizacije ponašaju nalik na vrste koje nastaju i izumiru. No, ta je slika ipak suviše pojednostavljena.

SKLONOST RUŠENJU: Čitav je splet teorija koje pokušavaju da objasne uzroke zbog kojih takav jedan društveni sistem postaje kritično nestabilan. Neke se poput Špenglerovog viđenja, zasnivaju pre svega na unutrašnjoj borbi unutar društva, gde svaka civilizacija razvija imperijalističke želje koje je vode u krah.

Britanski istoričar i pobornik teorije društvenih ciklusa Arnold Tojnbi dao je jedno od zanimljivijih tumačenja po kome uske vladajuće elite postaju paraziti sistema koji se potom prirodno ruši iznutra.

Sa druge strane, ima teoretičara koji smatraju da ekonomski ili moralni razlozi nisu toliko važni koliko jednu civilizaciju zapravo uništava komunikacija sa "varvarima", odnosno usvajanje nekih sasvim novih vrednosti i kulture. Treći pak smatraju da je ključ u neadaptiranosti elita, koje su dobre u rešavanju jedne vrste problema, ali upravo zbog uspeha svog načina mišljenja na jednom polju, više ne umeju da pronađu rešenje kada se okolnosti promene. Zagovornik ove ideje je savremeni američki antropolog Jozef Tainter.

Neke od poslednjih studija pronalaze konkretnu listu mogućih uzroka. Tako je kompjuterska analiza više od četrdeset civilizacija koje su davno propale dovela do iznalaženja pet osnovnih razloga za njihov nestanak: rast unutrašnjih nemira ili pretnji od invazije, uništavanje životne sredine i okruženja, prirodne klimatske promene, suviše udaljeni resursi i zavisnost od trgovine, kao i društveni odgovor na takve spoljne pretnje.

GDE SU SVI ONI: U društvenim naukama odomaćen stav da civilizacije imaju svoj prirodni kraj može se sagledati i iz jednog sasvim drugog, znatno daljeg ugla. Naime, koliko civilizacije treba da traju da bi došle u komunikaciju jedne sa drugima? Ako su na vremenskoj osi prekratko, to praktično znači da se ne mogu videti uzajamno. Posebno kad je reč o kosmičkim vremenskim skalama.

Ovo je pitanje postavio fizičar Enriko Fermi jednog letnjeg popodneva 1950. godine u Los Alamosu, slavnoj laboratoriji u kojoj je pet godina ranije razvijena atomska bomba. Američke novine su u to doba bile prepune vesti o navodnim susretima sa vanzemaljskom civilizacijom, sa NLO-om, ali i jednako misterioznim nestancima kanti za đubre sa ulica širom SAD.

Tog popodneva, Enriko Fermi je krenuo na ručak sa još tri naučnika Edvardom Telerom, Herbertom Jorkom i Emilom Konopinskim. I dok su, uz obrok u "Fulerovom pansionu" ćaskali o vezi između NLO-a i kanti za đubre, najednom, Enriko Fermi, najstariji i najugledniji među njima, baca kašiku na sto i prvi put postavlja svoje čuveno pitanje: "Gde su svi oni?"

Poznato kao Fermijev paradoks, ovo pitanje, ma kako jednostavno, zasniva se na neverovatnoj činjenici da bi, s obzirom na broj zvezda u našoj galaksiji, moralo postojati bar milion civilizacija koje bi mogle da nas kontaktiraju, a da do sada nismo videli nijednu.

Da li je razlog to što civilizacije prekratko traju i uvek se samounište? I koliko ćemo mi trajati da bismo ih videli i čuli? Za galaktičke razmere, boravak ljudi na Zemlji je daleko kraći nego što je trajanje izolovane civilizacije kakva je majanska u ljudskoj istoriji. A Maje su zapravo u svom kalendaru bile preterano optimistične. Njihov svet je iščezao vekovima pre onog perioda koji je predviđao njihov kalendar.